Nova Evropa

какових веза и споравумевања, између наша три »супарника«, И то је један тежак грех наших оснивача факултета. Услед разбијених и раскинутих међусобних одношаја постојећа три факултета, није питање факултета, могло никако ни да постане питањем целих универзитета, него је стално остајало инферијорним, секундарним. Изгледало је просто овако: факултети су некако сами собом задовољни, па, кад су они срећни, што би се ту други уплетали!

Ако би све ово стајало — а, нека, нам неко докаже да. не стоји! —, онда је сасвим природно, да, је немогуће и било у факултетима имати јасно гледање на. ствари. Затворени у своје уске кругове, разбијени унутри на многе котеријице, издељени, прегажени, строваљени, беспомоћни, факултети су се држали углавном рефлекторно а не свесно. Ако је прокисивао какав кров, онда би ту настајало питање, и ту се реаговало. Живело се од незгоде до незгоде, просто пасивно. До заједничког мишљења, могло се долазити једино гласањима. Много наглашавана унутрашња, борба седница кретала, се око безброј ефемерних ствари, стварчица, и ситница. Како тотални недостатак осећаја целине факултета, тако се осећао исто и тотални недостатак једног генералног плана и циља; играло се узроком и последицом, механички, наизменце и без прекида. Треба, додуше, рећи одмах, да то нису и не морају бити болести од којих се умире. Све се то даје поправити. Али је тешкоћа у томе, што ће за поправак требати и времена и рада и снаге. Тиме је питање факултета пројицирано на дуже времена, Али с тим се има сад рачунати и другачије није данас могуће да буде. Од самих факултета, зависи у првом реду даљи развој факултета, — то је оно што смо хтели рећи, и од тога не можемо одетупити ни за једну линију.

У битне промене спада контракција факултета. То значи, да би се два факултета имала, спојити у један. Не за вечита, времена, него до бољих прилика, То би значило, даље, да се и сва три споје за, неко време у један. Опет само за неко време. Ово није само неко теоријско образлатање, него је есенцијално практично; ево зашто: ми имамо заиста и у ствари само три крња, факултета, и факт је да сад, у петој години слободе и уједињења, нашега, ми још не можемо нити на, једном факултету, нити на свима, заједно, да учинимо и једног готовог доктора целокупне медицине! Према томе, ми просто не губимо ништа, ако бисмо сва три факултета, ујединили дотле док један бар не буде готов. Здрав разум не може појмити, зашто постоје и зашто грдне паре размећу и троше три крња факултета, кад не могу да се комплетују и заврше ни толико да чак у петој и шестој години свога опстанка не продукују свршене студенте медицине, докторе. Ето зато, и још због других разлога, потпуно је дискутабилно питање алпсолутне контракције факултета, као и релативне.

Питање релативне контракције факултета изнесено је већ пре две године у »Новој Европи«. Предложена, је могућност, да се факултет из Љубљане присаједини факултету у Загребу. Узето је у обзир много разлога, јасних, простих, чистих, и не треба, да се сада опет потанко набрајају, јер се ствар до данас није на боље него се на горе изменила; јер оно што је на почетку било лако и кратко данав би можда доводило до компликадија. Али крај свих компликадија битни су аргументи остали непоколебиви, и вреде у својој целини и данас: број ђака у Љубљани пије могао да прерасте нити стотину, а, број професора, износи константно два

411