Nova Evropa

prozori, i zamamljivo počne da žmirka velika osvetljena firma, па kojoj piše krupnim slovima: »100 Ladies & Genilemen Instructors«, I u velikom krugu stoje naslikani po muško i žensko sa ispruženim nogama i najpropisnije sastavljenim rukama, i još puno žutih i želenih ruža što prave banalan venac oko njih,

To je na kraju jedne veće ulice, blizu obale i blizu elevatora. Tamo je uvek manje svetlosti i buke nego u centru, dok se vrhovi zgrada биђе gore u mraku, Kada za momenat postane tiše, bez larme iramveja i automobila, kroz ružičaste prozore zaciči punije, obilnije, »djez«, i pokrene nas što stojimo dole pred ulazom, Uvek po nekoliko njih stoji tu, Male devojke, obilno narumenjene, male kokete, devojke iz ofisa što su došle na »good time«, i njihovi pratioci sa kačketima i derbijima i kaputima na struk, Ponekad neki Djuzepe stoji tužno i usamljeno naslonjen uza stub kod vrata, Talijanke retko idu da igraju, dok irski prćasti nosevi i oštri kukovi sve poplavljuju,

Ja volim onu gomilu što buči tamo gore. Kadgod me nanese put sa mojih dugih lutanja, i toliko isto kada oko pola noći omrznem na sve knjige, i Batlera i Meredita i Hiler-Beloka, i Treću Internacijonalu i »Teraziske Priče« ja odem tamo da za momenat zaboravim najzad i na svoje ime i na svoju rasu,

Živim tako ponekad maštajući da sam i ja neka vrsta Princa Florizela, I kao što je Princ Florizel voleo male maskarade, tako i ja pažljivo sakrijem svoje intelektualne naočari pre nego što ustrčim uz one uzane i masne stepenice što toliko mirišu na svežu boju. Ja hoću da se utopim u onu gomilu, da postanem njen deo, Da li je ikada iko osetio koliko su univerziteti i profesori prokleti ? ,..

Niko me tamo ne zna, Niko i ne mari da zna, Ja sam samo jedan Bili ili Džimi više, kao i svi drugi, bez problema a sa tako svežim i toplim digresijama, Ja znam da mogu da razumem za momenat zvuk i harmoniju masa, Ima čari u tome kada su njeni instinkti raspojasani i buče, Mene ne ljuti onda Čestertonova knjiga, ne, ja i ne mislim više na nju, Za momenat razumem šta to znači biti Amerikanac, i ja opet vičem zajedno sa svima : dole skrupule i okovi vekova !

Ovo je doba lažnih apostola, doba učitelja koji propovedaju ono u što ni sami ne veruju, dok vas do ludila dovodi ona nakaza njihove besomučne monomanije što zuri iza svake njihove fraze. Pa našto nezaboraviti onda sve i baciti se u onaj vrtlog gde se ne misli, Misao je danas tako ukaljana, ukaljana da boli... »Djez« je bar jedan, svoj, isti, bez maske. A ja tako volim stvari što su samo svoje, i imune samom svojom suštinom,

Ali ostavimo sve analize, pitanja, i mučenja, Ja sam samo jedan Bili ili Džimi više, i to ne u starom stilu, kako bi rado voleli da oklevetaju oni koji to ne mogu da razumeju, već baš zbog duge agonije naših dana. A život ipak i večno postoji, sad u ovom, sad u onom obliku, i ja nisam ni paučinastih nerava ni blede

530