Nova Evropa

radi sreće smernih, Ovo što Ti kažem, biće i ispuniće se, ı naše će se carstvo osnovati, Ponovo Ti kažem, sutra ćeš već videti to pokorno krđo, koje će na prvi moj mig poteći da podstiče uglevlje pod lomaču Tvoju, na kojoj ću Te dati spaliti zato što si došao da nam smetaš. Odista, ako je bilo i ima koga ko je zaslužio da bude spaljen, to si Ti, baš Ti! Sutra ću Te dati spaliti! Dixi.,..«

(Preveo, L, Popović,} F. M. Dostojevshi.

Ниче и Хришћанство.

(Покушали смо овде да изнесемо мишљење Ничеово о Хришћанству и о религији у заобљену облику, — уколико је то било могуће. Тешкоћа оваког посла лежи пре свега у томе, што Ниче не исказује својих мисли у међусобној повезаности, тако да једна следује из друге, и једна иза друге, већ он осветљује предмет с разних страна у слободној концепцији, Није дакле напросто могуће узети поједине његове списе, него је нужно проћи цело његово дело па из њега извадити што треба. Притом, обиље материјала, нарочито у питањима која нас овде занимају, отежавају избор у сваком погледу, Многе се мисли, додуше, у својој суштини, понављају; али у свакој варијанти налазимо нових интересантних нијанса, које мишљењу Ничеову дају велику пластичност и рељефност. Овде смо наравно били присиљени да се ограничимо на основне црте, те да изнесемо само најмаркантнија места.

Како се види, у овим одломцима није ништа узето из најпознатијег Ничеова дела „Тако је говорио Заратустра", — из разлога, што је карактер тога дела сасвим други него ли осталих Ничеових списа, па песнички облик његов не би право пристајао уз друге афоризме.)

Како постају религије% — Како може неко своје властито мишљење о стварима да осети као откровење — То је проблем код постанка, религија: увек се мора наћи човек у коме се могао да изврши такав процес. Предуслов је, свакако, да. је он већ и раније веровао у откровења. Онда му једног дана, пада на ум његова нова мисао, и блажен са, властите велике хипотезе, која обухвата и свет и све што постоји, и која се јавља тако снажно у његовој свести да се не усуђује да себе сматра, створитељем толиког блаженства, он приписује узрок, и онда опет узрок узрока, своје нове мисли своме богу: да је то његово откровење. Како би и могао човек да буде извором толике среће — то је његова, песимистичка сумња. А онда дејствују у потаји потицаји; например, ми утврђујемо једно мишљење пред самим собом ако га осетимо као откровење, јер тако избацујемо оно што је у њему хипотетичко, штитимо га од критике, а и од сумње, чинимо га неком светињом. Тиме се додуше понизује оно до једноставног средства, али наша мисао на крају побеђује као божанска мисао; помисао на ту коначну победу надјачава онај осећај понижења, Има ту још једно чуветво у позадини: нако ми нашу творевину дижемо изнад нас, необазирући се привидно на нашу властиту вредност,

565