Nova Evropa

„смисла. да. напредовање врсте посве је ирелевантно да ли се неки поје-

динци жртвују (било то као монаси, на начин аскетски, или опет на кретовима, ломачама, или губилиштима, као »мученици« заблуде). Врста треба. да пропадне као нешто наказно, слабо, дегенерисано: али баш на њу је Хришћанство обратило пажњу као на снагу коју треба ушчувати: она, је још и појачала онај већ сам по себи јак инстинкт слабих да се чувају, да, се уздрже, да се узајамно помажу. Јер што је »крепост« и »човечанска. љубав« у Хришћанству, ако не баш та. узајамност, та солидарност слабих, то спречавање селекције Шта је хришћански алтрујизам до егојизам велике масе слабих, који сасвим тачно наслућују да ће се најбоље моћи

тако одржати ако се старају један за другогаз ... Ко таково схватање не осети као крајњу неморалност, као злочинство према животу, тај и сам припада, тој болесној хрпи, п има њене инстинкте.... Права, човечанска.

љубав тражи жртве у корист врсте — она, је тврда, пуна прегарања, баш Зато што захтева људских жртава. А назови-хуманитарноет, што се зове Хришћанство, тражи да се не жртвује никога ....

(„Воља ка моћи“, 246.)

Хришћански је покрет дегенернсан, покрет отпадничких и одбачених елемената сваке руке: он не овначује пропадање једне расе, већ је он од свога. почетка агрегат болесних творевина које се скупљају н међусобно траже. Стога он није ни нацијоналан, ни везан за расу, — он се обраћа на разбаштињене са свих страна; он мрзи све што је снажно и што господује; њему треба символ који приказује проклетство свих који су снажни и који господују .... Он се налази у противности са сваким духовним покретом и са сваком филозофијом: он је на страни ндијота, и бада проклетство на сваки дух; мрзи надарене, учене, душевно-неодвисне: он наслућује у њима оно што је успело и што је господско.

(„Воља ка моћи“, 154.)

Хришћански појам Бога — бог као бог болесних, (бог као паук, бог као дух — јест један од најпокваренијих божанских појмова који су на земљи створени; он је можда најнижа тачка у силазном развоју типова богова. Бог који се изродно у противност живота, уместо да му буде прочишћењем, и да одговара са вечно »Дај У Богу да се навешћује непријатељство животу, природи, жељи за животом! Бог као формула. за сваку клевету »овог живота«, и за сваку лаж »оног живота«!

(„Антихрист“, 18.)

Потсмевајмо се онима, који држе да су модерне природне науке победиле Хришћанство. Хришћанске оцене вредности тиме нису никако надвладане. »Христос на крсту« најузвишенији је символ — још увек.

(„Воља ка моћи“, 219.)

Хришћанство су досада нападали несамо плашљиво него управо погрешно. (ве док хришћански морал не осетимо као капитални Злочин према, животу, све дотле имаће његови браниоци лак положај. Питање саме »истине« Хришћанства, — било то у погледу саме егзистенције њихова, Бога, или вередостојности легенде о његову постанку, да и не говоримо о хришћанској астрономији и природним наукама —, све су то само споредне ствари, док се пе такне само питање вредности у хришћанскоме моралу.

570