Nova Evropa

функцијонари, од 2000 до 25.000 долара на годину. У свакој каритативној организацији службе су добро плаћене. Радило се за домовину, за. вјеру, за сиромахе, за унесрећене, све се води на. пословној основици; сви који воде и равнају »предузећем«, сви раде, љубе, вјерују и жале за — добру плату. Можда иначе не може ни да буде у земљи која се састоји од самих смјелих, предузетних, пустоловних људи.

Нигдје човјек не зарађује више него ли у Америци, а нигдје људски живот нема мање цијене него ли у Америци. И то је природно у пустоловном амбијенту. Пустолов јури аутомобилом и прегазви и усмрти људски живот. Сваки дан читате по новинама, да се овај или онај убица није ни зауставио да види крај своје жртве. Нема. кад. Он мора напред, — често ни сам не зна, камо јури, или јури некамо камо је индиферентно да ли ће стићи десет минута, прије или кашње, али он мора да, јури, јер му је то у крви. Аутомобили усмрте сваке године у Америци на 14.000 људских живота, а осакате и коју стотину хиљада. Осигурације плаћају животе, и евентуалне штете на аутомобилима, али се нико не кажњава. Од разних незгода погине у Америци до 100.000 људи на годину, и опет се нико не кажњава. Животи се плаћају у новцу, — то је све. Пустоловни свијет нема кад да плаче и жали и кажњава. Плати се, па, се иде даље. Америка, као махнита, јури сваког дана на. четрнајсет милијона својих аутомобила, само даље, само даље...

Пустоловни амерички ум презире све што је ситно. По свим америчким угловима и цестама продају се новине. Има на хиљаде мјеста гдје леже хрпе новина без икога до њих: пролазник узме новину и остави два или три цента; нико неће узети новину а неплатити, нити ће се ко наћи да бо украсти онај новац, — премало је да мрчиш прете. Амерички суди најстроже кажњавају — мале татове. Најгоре пролазе неуки странци, који краду мале суме и ствари од малене вриједности. За, крађу од неколико долара, вриједности може се поћи и на више година, робије. Мени је познат случај једног нашег земљака, који је у држави Охио био суђен на, три године робије због крађе једне »пије« (»пај« — слатко тијесто) у вриједности од 10 центи. Одслуживши годину дана, пардонираше га, за преостале двија године. Али прије изминућа рока он се једне ноћи опије, и, ненаоружан ни ножићем, »провали« у стан једног другог нашег земљака, који га је ласно пијана свладао и изгурао. За ту »провалу« ухватио је — десет година, а кад њих наврши мораће одеслужити и оне двије године од »пије«!... Али се у Америци врло тешко догађа, да неко ко је украо 100 хиљада, или 500 хиљада, или чак милијон и више долара, пође на дужу робију. Ако и има случајева да је неколико великих талтова, било осуђено на дужу робију, то је било само ако је била, посриједи политика. Иначе, велики тат увијек пролази неозлијеђен, или врло мало озлијеђен. У Њујорку, прошлог љета, имали смо случај једног од оваких великих татова, који је исповиједио и признао да је украо милијон и по долара — продавајући лаковјернима, дионице »друштава« која никако не постојаху. Био је осуђен на циглу годину дана.

У Америци и саме пороте, чак и кад су састављене од релативно GHромашних људи, једном мјером мјере малом, а другом великом тату и преступнику. Ca малим су строге и немилосрдне, а са великим најширих ру-

509