Nova Evropa

Ruski revolucijonarci XIX veka, revolucijonarci duha, svi su ili plemići ili štićenici plemstva, Petrogradski saloni, djekabriste, prvi ideolozi, prvi filozofi istorije, prvi revolti i težnje za društvenim promenama i boljim životom, — sve dolazi odozgo. Alii kod svih Rusa, kao kod Slovena uopšte, vrlo je malen interes za čistu teoriju. Dok se Nemci i dandanas, u trenutku najveće napetosti i nesreće narodne, još uvek zanimaju za teorijsku stranu nauke (naprimer, u filozofiji, za spoznajnu teoriju; u ekonomiji, za njene osnovne pojmove pitanje rente, ifd.), Sloveni se i u nauci bave praktičnim pitanjima, u filozofiji etikom, u ekonomiji politikom, Ova su praktična pitanja kod Rusa primarna, Nije glavno, prema tome, za njih, stvaranje misaonih sistema, nego im je bitno pitanje: »Šta da se radi?« 1 oni ruski naučenjaci koji su materijalno nezavisni, i koji bi mogli tako da stvore jedan duhovni fond iz kojega bi mnoge generacije crple nauk, pridržavajući se etičkih problema, traže čin još pre nego što je gotova misao, I logički — završavaju u mistici, Ali, vraćajući se na pitanje ekonomskog determinizma ruskih mislilaca, vidimo, da su svi oni i duhovno i materijalno toliko slobodni, da dolaze u Evropu sa široko otvorenim očima: gledaju, proživljuju, sravnjuju; vraćaju se u Rusiju sa raznim i oprečnim utiscima (zapadnjaštvo-slovenofilstvo, imperijalizam-revolucijonarnost), ali se vraćaju puni volje za novo stvaranje, u kome iskustva daju odredjenu sadržinu a šarenilo dojmova snažan polet.

Gde nema sigurne ekonomske pozadine, ostaje studentu, literatu, budućem naučniku, i budućem političaru, koji hoće da očuva svoju potpunu duhovnu nezavisnost, i koji želi da se slobodno razvije, još poslednji način: da se sam protuče kroz život, I tu je put pun bodljikave žice, raskršća, i stranputica, „Jer nije svejedno, dobija li student Masarik instrukcije u bogatoj aristokratskoj porodici, te može li da sa svojim učenikom zajedno boravi na univerzitetu u Lajpcigu, — ili dodje li siromašni student iz Srbije u Pariz bez stipendije, pa obilazi srpske porodice i moli za ručak, itd; tamo jedno zaledje, sigurnost, mogućnost stvaranja karaktera i intelekta, ovde stalna glad i nesigurnost. Ali Česi mogu doći u Pariz i bez novaca i bez poznanstva, u jednom jedinom oftrcanom odelu, — oni se neće izgubiti; poći će u fabriku, na rad, zaradiće, podignuće se. Prelaz iz njihova češkog života u pariski život nije ni toliko našao koliko dolazak iz Valjeva u Beograd, Haberman je mogao u velikim očevim cipelama da ode tražiti zaradu u Parizu, i da docnije ipak postane ministrom prosvete u Češkoslovačkoj i jedan od klasičnih čeških ljudi. ima li u našem karakteru toliko snage za održanje lične duhovne nezavisnosti? U našem siromaštvu postaje od odlučujuće važnosti pitanje, kakovi su naši pogledi na vrednosti dobara, naše mišljenje o novcu i sticanju novca, naša zavisnost o novcu, naš nazor na Žživoli uopšte, I mi moramo jednom iz opasnog začaranog kruga: »siromašni smo duhom zbog toga što smo ekonomski zavisni, — ekonomski smo zavisni zbog toga što smo siromašni duhom« — izići napolje, Bez preloma toga kruga nema napretka.

536