Nova Evropa

pridji mi sasvim blizu, odavde se vidi, oseća najbolje; zagrli me, jako me zagrli, jako, još jače, tako... gledaj, sve se smeje, ama smeje se sve, potoci, snegovi, vazduh, glečeri... Gle, ljiljani plavi, — eno kaćunak! Zagrli me, idi, idi brzo, uberi, brzo beri one ljiljane, pune ruke, moje ljiljane ... sve, donesi mi, ljubi me, daj mi, zakiti se, ukrasi me, okiti sebe, molim te... sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi! Kad sam bila mala, a ono je san bio šta li, onda sam zamišljala, radovala se, zaplakala najedamput... tako, najedamput, i sad bih, Bože,

isto onako plakala, ali onako,,. A onamo, i ohamo, vidiš li, svuda tamo... onamo, snegovi, zlato, traci, onaj sjaj, vidiš li, Bože, vidiš 1i7,... Onda je zaćutala, zanemela, zagledala se

pravo u njegove oči, i htela, očekivala, njegove brze odgovore. A on uzrujan, sav uznemiren onim bezumnim izlivom radosti, gledao je i sam, nem, zaprepašćen, u smrinoj muci, da brzo pronadje, da kaže nešto jako, uzbudjeno, snažno, što bi je uverilo i o nješovu burnom uzbudjenju, Ali zbunjen njenom mladošću, onom večnom vedrinom mladosti što opija dušu do ludila sreće, on je najedamput osetio kako mu je iznenada nemila strava zaledila srce, I on jasno oseti, da se nikako ne može podići do nje, da se onako ne može radovati, Tada na njegovu licu zaigra čudno izraz neke duboke misli i jada. Za nekoliko sekunada buknu pred njegovom dušom sva njegova prošlost, do najudaljenijih zavojica, jedan život sav odvratan, buran, perverzan, svakojak, I usred one zbunjenosti od srama, od kajanja, od straha, od griže savesti i žaljenja sebe sama, on, prvi put, Jasno i oštro, oseti kako nešto kao užasna senka starosti pade odnekud na njegov život, ocrta se na njegovu uplašenom licu, — sav užas one kobne razlike godina na koju doile nikad nije mislio, Malaksao, umesto srećan, on se uplaši, umesto da se nada, I s nemirnim, zbunjenim očima, osušenih usta, on odgovori brzo, rasejano:

— Da, vrlo lepo, imaš pravo, vrlo je lepo,

I tek što je ovo rekao, uvide sam kako je beskrajno jadan ovaj odgovor, Kao san nejasna dotle, žena se prenu, trže, onda se malo namršti, i nešto svesnije i kao sama za sebe stade osluškivati kako se one tajne sile bude, -

Ćutali su, Njegovo ukočeno lice grčilo se još uvek u опој užasnoj napetosti i jadu, Disao je teško, ubrzano, kao da se s najvećom mukom penje u vis, drhtao je od nejasnog, jezivog straha, Bez snage, bez hrabrosti, bez vlasti da vlada sobom, on nije mogao pronaći izlaz. Onda je pokušao da se nasmeje. Smeškao se besmisleno, i činio se odvrafnim samom sebi, Ćutali su dugo, A ona je bivala sve zamišljenija i nije mu se više obraćala, Tada mu se učini da je ona pogodila njegovu misao, i to ga užasnu, ]} po svaku cenu, što pre, odmah, on je hteo da