Nova Evropa

takav, nemam snađe i nisam svoje sopstveno delo«, A ona u zabludi o njemu, a on je voli, kažem ti, silno voli, i posle, najzad, posle, ona sazna sve, Može li se jednom takom čoveku oprostiti? |

— Optostiti takom čoveku? Bože, nikad, nikad!

— Dobro, druga kategorija, drugi primer, ovakav, recimo: sve do ženidbe buran, pust, rdjav život; onda, posle ženidbe, gorko, otrovno kajanje, i želja, najiskrenija, da se postane bolji, ali ne može, nikako ne može i nikad neće moći, jer krv, navika, strast, jer sve je jače, užasno jače, »Eto, dao bih nogu, ruku, šta ne bih dao«, misli on, »da se najedamput stvorim drugi, ali ne mogu, ne mogu nikako«. Može li se to oprostiti?

— Ne, ne, ne može,

— Lepo, ti to kažeš, ali to je ludo, Onda uzmi treću kategoriju; ovako: do braka rdjav, pokvaren, svakojak život, a u braku svetao, On je drugi čovek, i počinje nov, čist, sjajan život najlepše vernosti, Zamisli tako, onda?

Ona odgovori brzo, uporno:

— Ni onda, ja mislim ni onda ne može, nikako ne može. Al dosta s tvojim kategorijama, gledaj tamo, ah gledaj tamo.

— Da, ali ja ne razumem, ja nikako ne razumem, fo je ludo, nečovečno, to je sasvim ludo, — upade on brzo, bledeći,

Ona ga pogleda začudjeno:

— Ti se šališ?

Tada se čovek najedamput snažno zasmeja:

— Pa šalim se, dabogme, Ti imaš pravo, ti potpuno imaš pravo, draga, Nikad, nikad, zaista ne bi trebalo oprostiti, nikad!

Onda pažljivo, jako pažljivo, pogleda u ponor koji je ćutao,

DRAGIŠA VASIĆ.

91