Nova Evropa

„Допустите ми, господине уредниче! да ме у овом листу занесе родољубна мисао у народну прошлост, па да опирајући се о њеких извјестних учиних и несумњивих догађајих напртам слику о наној домовини, у какову би нам стању она сада била, да нисмо обаштинили източни политички гриех, кој су наши прадједови почетком ХП виека починили. Не држите ову слику за пуку мечту; оно што ћете на њој у бојах видјети, било би без онога гриеха добило кост и пут, те би било силно покрочило на позоришту свјетске повјести. Највећи си државници прије свега саставе своје подхвате у слику; а без њекога пиесничкога примјеса не стварају се државе, не препорађају народи.

„Што југославенска племена не заузеше онога у повјести мјеста, које би јих ишло обзиром на број и положај њихов, главни је у том узрок што си не створише једне државне задруге, у којој би си била стан по својој вољи уредила. Из онога првобитнога на југу врења, за којега је сваки крај имао скоро неодвисна жупана, помоле се напокон три самосталне државе; хрватска, бугарска, и србска. Имајући ове државе у сусједству двие царевине, које су си, опирајући се о давна предавања и старе успомене, присвајале право на господство свиета, могле су се оне проти оному праву оградити једино узајамном обраном, међусобним савезничтвои. Али прва бијаше хрватска држава, која се изневјери и могућности овога братинскога савезничтва сдружив се понајприје приеко особе заједничкога краља с државом, владаром по народу другога сасма племена, с државом која је својом коришћу позвана била да преприечи оно савезничтво. Тако је и било,

„Помисао југославенске државне заједнице, појавила се она у Хрватској, Босни, или Србији, иије нашла нигдје кано што у Угарској толи одлучна и жилава противника. Ја Вас господине уредниче! овдје сиећам на србскога цара Стјепана Душана, кој је хтјео Србију ставити на чело удружене Југославије, и кој се тога ради зарати с угарским краљем Људевитом; сиећам Вас на удружене покусе хрватских родољуба Ивама и Павла Хорвата, Ивана од Палижне и Стјепана Лацковића с једне а босанскога краља Стјепана Тврдка и великога војводе Хрвоје с друге стране, који су хтјели око Босне, Хрватске и Далмације прикупити остале југославенске земље, те у тој својој државничкој накани наиђоше на крвави одпор угарскога краља Сигисмунда.

„Угарска је несамо стајала на пут стварању државне заједнице, него је тежила и за супремацијом над славенским југом. За ову је обљубљену мисао риске крви пролила особито почам од реченога Људевита ! па до краља Матије ,...

„Точка она, из које се Угарска проти Југославенству срочила, бијаше свеудиљ придружена јој хрватска краљевина. Кад би Хрватска била самосталном остала, када би хрватски народ био остао господарем своје судбине; онда неби Угарска имала упиралишта на југу, да приечи државни му развој. Уз то не треба доказивати, да се у

171