Nova Evropa

„Када још једном дође пролеће И донесе собом славује п цвеће .., · О; вере ми, нећу тад певати опело, [i]. Ни да имитирам „маторе“ ил „младе", Ни да лупам главу какав ми је стил... · Чак се смеши света глава са распећа,

Па као да ми каже;

Триста му богова Живи, живи, живи!" („Још једном“)

Кад се Исусу стави у уста једна тривијалност, зашто се је-

дном обичном краљу не би очитала буквица, те тиме подигло

поуздање у своју снагу и своју памет:

„Једном сам и краљу рекао да не зна ништа!" („БЕГ бтесо“)

„Борци и Бегунци“ су и иначе у многоме веран одблесак стања у коме се налази наша поратна књижевност. Они су

једна чудна и свакако веома занимљива мешавина старога и

новог, Г. И. М. П. није од православних „младих“, али га и „матори" одбијају: и кад им приђе, то је више из навике, из захвалности —- ако се хоће, то им песник са гимназијских клупа враћа дуг. Како се то здраво стручно каже, Г. И. М. П. још „није нашао себе“, још се тражи, он још лута с Југа на Исток, и са Севера на Запад, као брод без компаса на пучини. Да се не изгуби у лутању2 Ми пре верујемо да ће он умети да нађе своју Америку, Има у њега прилично невештине, признајемо, али увек — и те колико! — праве топлине. Он има ретку особину да се узбуди и, што је главно, да узбуди, Узалуд ћете тражити у његовој збирци једну песму која не учини на вас утисак. То је зато што он увек, или готово увек, уме да нађе згодну слику, или згодно поређење, Понекад, он уошште одбацује оре и речима од којих би други, осредњи, песник направио сасвим обичан стих постизава велик ефекат тиме што не допусти да се пажња растури на пуно више или мање живописних слика. У том погледу карактеристична је песма „Девојка што шапуће", из које наводимо само два стиха:

„Како су тешке твоје речи неизговорене, Како ме твој блиски и незнани бол тишти".

Поред свих, махом ситнијих, замерака које се могу упутити Г. И, М. П, његова збирка остаје једна од оних ретких добрих које смо добили ·.од ослобођења наовамо, „Борци и Бегунци“ нам откривају једног даровитог песника. Може се само желети да ново издање добијемо у Југославији, да би

“било приступачно свима књижевним круговима.

Радоје Л. Кнежевић,

192