Nova Evropa

Књиге и листови. „Борци и Бегунци“ (Чикаго, 1922),

Одмах вам пада на памет клетва кнеза Лазара... Ствар, међутим, није трагична ни мало. То је просто наслов једне збирке песама [. Илије М. Петровића, који нам је већ познат са својих занимљивих чланака у „Новој Европи“ о савременој америчкој лирици.

„Борци и Бегунци" одају одмах свога писца, То је младић наших година, који је излазио из гимназијских клупа кад је паристички режим падао у рушевине и дах слободе завејао руским степама. Из ове збирке избија оно нерезоновано одушевљење младости за све што је ново, што је револуцијонарно, за све што не иде утрвеним стазама него хоће да крчи нове путеве, презирући правац најмањег отпора, Г. Петровић, као и многи из његова нараштаја, осећа добро сву одвратну устајалост баруштина, и нагон га вуче напред ка свежим моћним водама; напред, непрестано напред, само не у месту, само да се креће, јер је кретање синоним живота;

„Напред !

Куда2 — не питам!“

Зар2 Покрет ради покрета2 Јесте ли ви, младићу, при себи7 Та то је смешно! — Песник погађа ваше приговоре,

он зна да ће бити изложен потсмеху, и свети вам се унапред, „О, ја знам како боли смех ћифта и бирократа |“

Да, напред, Како је Колумбо пронашао Америку2 Тра-

жити, лутати, — зар то није услов напретка7 У науци, у уметности — зацело, У политици, где се ради о људским животима, — ко зна!

У „Борцпима и Бегунцима" јако је изражена једна од одлика послератне поезије, одлика која је „новима“ донела непомирљивих противника, и дигла прилично прашине. То је уношење хришћанских светаца и Исуса, у намери да се обесвете. Талас лажне демократије који је, иза ратних недаћа, захватио многе духове, пренео се, природно, из политике у књижевност: руше се „величине“, исмевају „светиње“, обарају кумири, хоће се пошто-пото потпуна нивелација, хоће се да не буде више равница и брегова, него само равница. Тај луди ветар веје и кроз књижевност, и ту се окомио поглавито на хришћанство — које је до јуче било за многе један од главних извора инспирације. И Г, И, М, Петровић плаћа свој обол. Он хоће да оцрта сву необуздану снагу људске пути, и као симболичан пример узима Св, Антонија, „Мучење Св, Антонија" заслужује, из више разлога, да се критика њиме позабави, Збирка, наравно, не би била потпуна да у њој и Христос није нашао места:

191