Nova Evropa

где се састану да нешто заједнички раде девет писаца, који сви претендују на име у нашој лепој књижевности, а неки га већ и имају.

Претенцијозно је, — да наставимо где смо стали, — писати онако о себи, како то чине неки од ове деветорице песника: а још претенцијозније је писати онако о поезији, како то чине готово сви. Г. Ранко Младеновић, например, каже сам за себе да „у кругу наших послератних књижевника он важи као један ол најобазривијих поборника нове лирске и позоришне уметности у нас", и прети да ће ускоро издати своја растурена три циклуса песама: Лирске Елипсе, Ноћне Каприсе, Звучне Антистрофе. За њега је лирика. умесец у нашем телу, а ми смо медијуми њене душе", „захваљујући њену дејству у нама — наша послератна, поезија спасена је од душевне склерозе". егов бледи сабрат, Густав Крклец, желећи „да буде што скромнији", претендује, да су „свако стабло и сваки облак“ дивног хрватског Загорја оставили у њему „нешто од своје туге или радости, и свака линија пејсажа по једну линију“ у његову унутрашњем свету, Зар баш свакг, — много је, брате! Он даље претендује, да је „оставио учитеље и не жели ученика..." Г. Станислав Винавер, речником који обилује кованицама по угледу на старог Лазу Костића, — само не тако добрим, и измешаним немачким речима —, сервира нам један галиматијас као своје „мишљење о поезији“, Или, можда, когод разуме ову реченицу; „Али у наше дане само ко је доживео своја лична врења у стању је да дође до туђе истине и до крепкије јаве згуснутог и коначнијег значаја" 2... Али да оставимо „сталожену циљност и језгровиту прегледност" Г, Винавера, да „здрави блиска братска замршена јата модрих звезда пријатељским махом руке" да оставимо београдског песника Г. Крклеца да објашњава теорије које је оставио, и Г. Ранка Младеновића да поново рађа „мелодију нашег века“, скупа с осталих шест београдских синова муза, па да завршимо овај наш приказ њихова алманаха, |

Песме су у овоме зборнику још понајуспелији део програма, Тојест, оне нису ни боље ни горе од осталих песама ових песника, са којима се сретамо по књижевним листовима. Али ради тих песама није било потребно издавати алманах, јер њих ћемо ионако ускоро наћи поново штампане на другом месту, ћирилицом или латиницом, — у најгорем случају, у једном од идућих издања идуће збирке песама свакога од деветорице, Јер ови песници воле сигурност: да знају да их свако може читати, и зато не штеде прештампавањем и с рекламом. Они су већ и у овом зборнику огласили као „даље

223