Nova Evropa

наједноставније и најасније, Још више, он јету — 5иђ гога = осудио и сам своју песничку дружину и целу своју песничку генерацију: „О поезији која је данас код нас текућа мислим неповољно. И то не што је поезија у знаку новога, или што не може да се отргне од старога, него што нема великих песника, Да их има, сва би питања (о оријентацији наше поезије, и друга) била од најспореднијег значаја.“ Он дакле као да нам и сам каже: „Звали су ме да им уредим зборник, мене који сам међу њима најмлађи; ево, ја дајем што се у овом часу нашло у Београду...“ Остаје још једино да одговара за оно што није могао наћи, и за оно како је дао оно што је нашао, Ако је ово доиста огледало наше (ма п само београдске) „млађе“ и „младе“ поезије, онда она из тог огледала излази веома слаба, — претенцијозна и празна изнутра, а неугледна и до зла бога хаљкава споља. Али ми не пристајемо да у овом зборнику гледамо репрезентовану нашу млађу поезију; па чак нећемо по њему да судимо ни саме приноснике у њему. Јер, — осим похвалне жеље и вамере, да се ода помен сени Бранковој, поводом стогодишњице од његова рођења —, држимо да је ова књижица промашила циљ, и учинила лошу услугу и својим издавачима и новијој поезији уопште. То што кажемо хоћемо још, примерима, да илуструјемо.

Претенцијозно је, у најмању руку, назвати овакав зборник „Алманахом Бранка Радичевића" а Бранка не споменути нигде ни циглом речју, осим на натписној страни; али зато ставити своју властиту фотографију (и то још врло лошу) пред свој напис. Можда се то где и ради — нама случајно није познато —, у нашим приликама то је знак лошег укуса; лешше би било, да је сваки од ове деветорице београдских песника пошао на Стражилово и онде оставио своју фотографију, или своју визит-карту, на Бранкову гробу, ако је већ требало успоставити и неку личну, телепатску, везу између великог покојника и његових позних певидругова и плачидругова из Београда.

Узгред буди запитано, по чему су приносници овог зборника „београдски песници" 2 Колико знамо и видимо, само су двојица рођени у Београду. Остали живе сада у Београду (или у Земуну !), већином од после Рата, а неки тек од пре којег месеца дана. Какав је београдски песник Сибе Миличић, или Тин Ујевић, или Милош Црњански, или Тодор Манојловић, или Густав Крклец 2! Који критерији недостају, да се исти они, једног лепог лета, кад се састану на Пилама или на Плочама, не назову дубровачким песницима, или онда опет загребачким, осечким, земунским2... Хартија је стрпљива и прима свашта, — али разлога би неког ипак морало бити онде

222