Nova Evropa

туалца поставио је између њега и свијета још и зид једне лажне фразеологије и кривих појмова. Дошапнуо је интелектуалцу,

· да је он чланом једне више касте, да је везан за неку отмјеност,

да је аристократ духом, који исто као и рођени аристократ не смије да си прља руке контактом са земаљским добрима и њиховим стицањем, да је он званични носилац неког небулозног идеализма, који га дијели од осталог народа. Невидећи, или нехтијући видјети, да је раду главни подстрекач борба за егзистенцију, и да није срамота ту чињеницу признати, изгубио је он контакт са потребама и тежњама народа, и појединих слојева тога народа. Отуда пословична непрактичност интелектуалца, особито у нашим крајевима, и она потпуна неспособност да управљају својим властитим и народним економским интересима.

Данас се је, додуше, тај менталитет интелектуалца доста промијенио, Данас, кад и најбољи међу њима мора код куће да помаже суде прати и у слободним часовима коректуре обављати или куверте писати, данас и он о вриједности рада, и о том шта је часно а шта нечасно, друкчије суди; данас га интересује и пад и пораст динара, и активитет и пасивитет трговинске биланце, и стање жетве у Војводини. Данас он разумије и зашто се радник удружује, и која је важност у томе да ли држава то удруживање помаже или кочи. Данас схвата он и патријотизам и политику другачије, кад види од које је важности, кому ће се повјерити вођство јавних посала и доношење и провођење закона. Данас почиње да увиђа, да поштење и коректност јавног намјештеника није само ствар ноблесе, него да их ми захтијевамо из разлога сасвим материјалних интереса, Али баш сада када интелектуалац почиње да схвата и економске законе, који крећу социјалне силе читава свијета, сада престаје вријеме када си он смије умишљати, да је његов лични рад — па био он књижевник, умјетник, учењак, или лијечник, свећеник или учитељ — нешто што он као неки полубог поклања своме народу, нетражећи ни за себе ни за своју обитељ користи, дакле из пуког идеализма!...

По ошћим економским законима, рад је утолико вреднији и већи у цијени што имаде мање радника способних за тај посао, Рад душевних радника мора дакле бити веће вриједности него рад мануелних радника, јер ових има више, будући да је највећа већина људи од порода способна за мануелни рад а само мало одабраника за душевни рад. Према тому видимо, да је садашње стање безвриједнога рада интелектуалца абнормално и штетно по људско друштво, и интелектуалци су позвани, и у интересу својем и у интересу опћенитости, да нађу лијека овоме стању. — Пита се, како се може до тога лијека доћи — Ја видим само један пут, исти којим су и други сталежи и друге групе дошле до свог права

238