Nova Evropa

културности. Већ наша интерпретација францускога модернога драмскога типа запиње, још је теже с дјелима из средине једног Јакобзена, Кнута Хамзуна, или чак Киркегарда, тога филозофа чувствене дијалектике, Тип Бернарда Шоа прелази ту категорију тиме, што он тој дијалектици даје још и боју сатиричке персифлаже, Тим путем иде и експресијонистичка драматика, Ибзеновска интерпретација има за нас вазда рацијоналан призвук. Познато је, да су креацијама Елеоноре Дузе претходили дубоки студији, — она је то често истипала и сама; а нема сумње, даје и Госпођа Германова умјетница велике културе. За нашу представу могло би се рећи, да је била пластичнија него што ми себи замишљамо интерпретапију Ибзена. Режија је изнијела сваки Ибзенов мотив пластично, у јаким обрисима, као нешто готово и једнозначно. Умишљена се Ибзенова магловитост изгубила часимице. тако далеко да је остало нешто банално, фамилијарне сцене у тону буржоаске мирољубивости, Али то не иде на рачун интерпрета, — нису они криви што нам се Ибзен данас чини више кућним револуцијонаром него социјалним. Умјетност Госпође Германове издиже ипак тај приказ богатством човјеч ности до симболичног значења,

У Ибзеновој је драми успјела великој умјетности Госпође Германове евокација најскровитијих трзаја и немира људске душе у структури и градацији једне немало исконструјисане драме; у Тагорину „Краљу мрачне одаје" дала је она без свакога. сценскога помагала готову драму душе, Несамо ријечју, — јер је глумачка умјетност свагда и увијек у својим објавама једнако умјетност ријечи као и људскога образа, учинила је то у толикој хармонији свих најбитнијих глумачких изражајних средстава, да овом приказу не памтимо премца у нашим казалишним успоменама.

Приказ Госпође Германове објашњује једним махом мрачну идеологију драме, Основна јој је мисао посве религијозна. И Руси су је тако схватили, како то разабиремо и из музикалних пијеса, у које су преузети мотиви старе руске прквене музике, Драма приказује обраћење краљице Сударшане к будистичком аскетском идеалу као највећој срећи што је може досегнути човјек у животу, Индијски је пјесник у опреци са хришћанскима одабрао за протагонискињу своје драме жену, зацијело због тога што он види у жени највиши принцип животне афирмације, Шут је краљице Сударшане до њезина „јединог“ краља пут до бога, пут до свијетла. Он води кроз „мрачну одају“. Краљ је наредио, да та одаја остаје мрачна, иначе не бисмо могли разабирати ни свијетла ни тмине, „Краљ ју је саградио због тебе, јер друге ћеш наћи

у свијетлим одајама, само у овој мрачној одаји наћи ћеш

253