Nova Evropa

пред ноге свога невидљивога краља, и кад је грозница пожуде за увијек оставила њезине очи, хоће да му буде служавком, с јединим правом да му служи, И ништа не смије да буде њезино, него све само његово. Но од тога часа за њу више и не треба мрачне одаје. Краљ отвара врата њезина. и води је у свијетло.

Тагорина драма, бујном оријенталном симболиком приказује два свијета: онај материјални, у којему се заслијепљени надмудрују и надбијају без покоја и задовољства, и онај мрачне одаје и њезиних службеника, који доноси срећу и радост. У уском је оквиру пјесме успјело пјеснику изградити величајне слике ништавости свијета и блаженства прекаљенога духовнога. живота. Та је књига попут еванђеља пуна побожне мудрости, истине, и религијозне окрепе, Аскетски је идеал издигнут високо као највиша духовна течевина, као најдубљи смисао живота. У неколико реплика кондензовани су каткад најопречнији назори о животу, заједно с критиком, с једног етичког стајалишта произашлог из дубоке, чаробне мистичне религијозности, Инсценација Њемировића-Данченка не даје читаву драму, него само призоре са Сударшаном и Сурангамом, дједом, и с невидљивим краљем, Сва њена акција пролази у неколиким монолозима и дијалозима. Госпођа Германова у средини позорнице, немакнувши се с мјеста, с неколико стилизованих источњачких геста „глуми“ Сударшану. Љепота је њезина говора и њене мимике глумачка креација са свим перипетијама_ једне големе драмске акције, ЈЊезини дијалози са Сурангамом (госпођом Крижановском) ритмички су приступ до најдраматичнијих екстаза, које кулминирају час у дијалозима с невидљивим краљем, пуним неке тајанствене драматичности, час у монолозима, који се слушају као да је проговорила из свога. вјечнога мука напаћена душа.

Умјетност је Госпође Германове онај највиши глумачки тип, кад умјетник даје гласу боју и призвук из дубина своје човјечности, и то несамо оне извјесне једнозначне, удовољене и неудовољене страсти, нагонских радости и мука, него и оне посебне никад до краја одређене, пуне загонетних слутња неког далеког и недостижног живота, То је уједно и онај глумачки тип, који мишичјем лица и сјајем очију господује толико колико и гласом и проговара њима истим разумљивим говором, Блажени је смијешак Сударшанин, кад је у освит једнога прољетнога дана нашла свога Краља, кад му је кликнула сладострасно, хијератички као у „Шјесми над пјесмама": „Мој Краљ, мој једини Краљ! .. ," а у радости да је њезина душа ускрснула на нови живот, — сензација од које се у умјетности не може доживјети ништа љепше ни боље,

Бранимир Ливадић, 255