Nova Evropa

чајева, да су се господарске подружнице бавиле и заједничком продајом, те да су имале и заједничка житна складишта. Ту дакле имамо већ и елементе рада произвођачких задруга, чему још придолазе и покушаји око оснивања мљекарских и винарских задруга (заједничких подрума), све то прије него што је дошло до суставног задружног покрета.

Овај рад господарских друштава био је у неку руку задружна школа, јер је он стварао психолошку основицу за каснији задружни покрет, Кад је дошло до оснивања правих привредних и господарских или земљорадничких задруга, наш је народ у напреднијим крајевима већ знао, шта је то заједничка набавка и заједничка продаја, и с каковим је то користима скопчано, Разумије се само собом, да је то знање било ограничено тек на веома узан круг најбистријих сељачких глава у напреднијим крајевима, То, наравно, не може послужити неким аргументом, да наш народ има смисла за задругарство или нема, баш као што се ни на основу чињеница, што наш народ познаје институцију кућних задруга, још не може тврдити, да је код њега развијен задружни дух, Можда би се прије могло закључити противно кад се има у виду распадање наших кућних задруга, као посљедица наглог и јаког развитка индивидуализације;: у сваком појединцу појавила се ослобођењем од кметства неодољива чежња, да живи сам о себи, ма и уз цијену да живи теже него у кућној задрузи. Привредне или земљорадничке задруге, иако већином остављају потпуну слободу привреднику појединцу, стварају неко заједништво интереса које многима не годи, нарочито онима више заосталима и примитивнијима, на које често неповољно утиче и сам назив „задруга“, због сличности са бившим кућним задругама. Јер, коликогод те наше породичне или кућне задруге и биле нешто специфично наше, и коликогод оне и имале у себи симпатичнога (особито за патријархално расположене писце и књижевнике), оне ипак не спадају, по нашем скромном мишљењу, у данашњи вијек високо развијене душевне културе и усавршене технике на свим подручјима живота. Зато се извор отпора нашега бистрога сељака противу њих мора: тражити, држимо у једном здравом инстинкту жеље за усавршењем индивидуе, за оснажењем појединца, те тиме стварањем предувјета за културни и за материјални напредак читавога народа.

· Од предувјета објективне природе, за успјех задругарства најбитније је — сиромаштво, Можда је један од главних разлога, што код нас задруге не отимају маха онако брзо како би се могло желити, баш тај, што наш народ није сиромашан, или бар није јако сиромашан, није бескућник, Док он има своју кућу и своје поље, он не осјећа преку потребу да се с неким удружује, па ма и оскудјевао, Ту морају доћи у по-

277