Nova Evropa

било. Страначко-политички у том смислу, што су их основали присташе једне одређене политичке. странке, те што имаду да служе у првом реду придобијању нових присташа и јачању странке уопће.

Тешко је дати јасан одговор на питање, је ли корисно, или штетно, да се задругарство било у ком смислу и облику веже за политику. На једној страни, ако извјесна политичка партија констатује потребу задруга какових у земљи још нема, или их нема међу страначким присташама, зашто да она нема морално право да задруге оснива, те тако иницијира један задружни покрет Толико самозатаје нема ни један земаљски организам, био он физичко или правно тијело. који би нешто створио а у исто доба се одрекао сваке користи од тога! Начелних приговора дакле не би било, јер; што створиш, твоје је. Но, на другој страни, ако која политичка странка, из пркоса или из себичних страначких разлога, улази у један већ готов задружни покрет, па ондје рује и слаби задругарску солидарност; или ако, што је у ствари исто, оснива задружне савезе какови на истом територију већ постоје, онда је то друга ствар. А такав је случај с горња. два савеза, Г. Стјепан Радић, почевши још од априла године 1918, водио је оштру кампању против Господарског Друштва, односно против његове управе, да би добио управу Друштва у своје руке те створио чврсту материјалну основицу за ширење своје сељачке републиканске странке. Кад му то није успјело, основао је он нов задружни савез под именом: Хрватско сељачко господарско друштво као главна задруга, у Загребу. Мјесне задруге тога покрета организирају се потпуно на истој основици као и господарска друштва као задруге, т. ј. оне су задруге с ограниченим јамством, и са главном задаћом да сељацима добављају господарске потрепштине, — Узгред буди речено, овај покрет није ниуколико ослабио Господарско Друштво, јер наши сељаци веле, да они знаду правити разлику између задругарства и политике, У почетку је Главна Задруга додуше примамила к себи неколико старих господарских друштава као задруга, но већина их се је опет вратила к старој Средишњој Задрузи. Данас броји Главна Задруга педесетак мјесних задруга. Није нам познато, с каковим успјехом ради.

Генеза „Задружне Свезе у Загребу“ не пружа додуше у свим детаљима аналогију са Радићевом Главном Задругом, но и њен опстанак значи непотребно цијепање задружних сила и мијешање политике са задругарством. Она има јаких личних и идеолошких веза са клерикалном пучком странком (Др. Корошец), па је чак и сам њен назив настао бесумње под сугестијом истовјетнога словенскога задружнога савеза у Љубљани, који се зове „Задружна Звеза“ (са

290