Nova Evropa

мучио војним проблемима, осим спољашности, прегледа, парада, и веселог официрског друштва, целокупном ритуалу владалачког живота, — о бескрајним примањима, гала-ручковима, баловима, и сличном, Цар говори са њему својственим лаконизмом, без оцене, баш као и о свакодневном раду саслушавања министара, покрајинских гувернера, и команданата армија, па и о читању извештаја и потписивању аката, Понегде ипак, пребројивши послове ове врсте, које он за дан свршава (а у њима је био несумњиво савестан, иако је та његова савесност била обично бескорисна, више пута и штетна по ток државних посалај, Цар наглашава своју бескрајну умореност; да му је глава сасвим изгубила способност за схватање и разумевање, На неколико места нарочито истиче, како се је пред значајним решењима или говорима осећао нелагодно. Ову нелагодност, коју он зове обично „емоцијама", Цар спомиње и у очи оног свог говора заступницима органа локалник самоуправних тела, почетком царевања, када је скромне жеље неких окружних посланика и градских одборника, да би и органи локалних самоуправа били позвани на саслушање приликом доношења нових закона, окарактерисао као „маштања која немају смисла“, те тиме ударио темељ неповерењу, и сувише природном, што су га од тог тренутка почели да гаје према њему руски демократски и либерални, па чак и умеренији кругови (почетак 1895). Речју, из ових кратких прибележака види се, да улога владаоца, као државника, није била привлачна за Цара Николу. Али он је и ту, као и свуда, сувише кратак. Најважније догађаје бележи истом краткоћом као и најмање дневне ситнице (например, у колико је сати устао, ко је био на доручку, којим редом обавља свакодневне послове, ко је долазио на чај, колико је врана устрелио, када је отишао у спаваћу собу да легне, и т. д.). Тако је, например, кратком реченицом забележено и примање првог председника руског народног представништва, професора Дра. Сергија Муромрцева, распуштање Думе, долазак на владу Столипина, па раније поразе јапанског рата, и т, д.. Револуцију он, разуме се, није схватио, и није у њој умео да се снађе; али је и ту, барем у дневнику, остао равнодушан, и ретко дао израза својим осећањима. На једноме месту, кад говори о јунској побуни (1905) Црноморске Флоте, он вели: „Треба строго казнити старешине а свирепо побуњенике"; или, 9, јануара исте године, када су у Петрограду војници, по наредби владе, пуцали на раднике који су без оружја, са иконама и царевим сликама, ишли к њему да од њега траже мира и реформе: „Тежак дан! У Петрограду дошло је до озбиљних нереда због жеље радника да дођу пред Зимску Палату. Војска је морала да пуца, и било је више мртвих и рањених. Боже, како је то тешко и мучно ..." Цар

540