Nova Evropa

Он решава највећа државна питања, одобрава или одгађа мо-. билизације, одобрава или одгађа сазив парламентарних сесија, поставља или отпушта министре и владике, да и не говоримо о нижим чиновима, Хвостов се нада да ће с помоћу њега доћи за председника владе, док у исто време припрема његово убијство помоћу агената и тајне полиције... Бјељецки доводи у везу и премештај великог кнеза Николе Николајевића са положаја Врховног Команданта на положај [10крајинског Намесника и команданта на Кавказу с оправданом мржњом Великог Кнеза према Распућину,

Нико не може да обори или да уклони Распућина; конкуренти, различни гнусни и смешни типови пропадају; велики кнез и врховни командант, владике и министри, губе свој положај, атентати не успевају, — свемоћни „Старац“ влада суверено. Штампа не сме да у њега дира, да помене његово „посвећено“ име, он ужива неке надчовечанске прерогативе.

Све то документарно, најмеродавнијим фактима утврђује и потврђује Ст, Бјељецки, који је био по средини тих интрига, и који се њима користио, те који се са Распућином често састајао (Распућин је имао поверења у Бјељецког, говорећи: „Хвостов је убица, само Стјепа је добар..."), и који је руковао агентовним надзором над Распућином и читао његову кореспонденцију с помоћу „црног кабинета", чији се је најважнији задатак у то доба састојао у томе да врши брижљиву перлустрацију Распућинових писама, Бјељецки даје добру анализу узрока Распућинове моћи, — ту је искључено оно што неки необавештени кругови мисле, о неким недозвољеним везама Цара са Вирубовом и Царице са Распућином, Ствар је у њихову претераном до глупости мистицизму, у тајанственим (вероватно шарлатанским) везама између стања здравља Царевића, који је без Распућина јако страдавао од наступа своје кобне наследне болести — хемофилије, док се у присуству Распућинову брзо опорављао, па најзад у неком (то је можда најчудноватије) демократизму Цара и Царице; они су у Распућину гледали символ простог руског народа, грубог и неуког, али оданог династији и њима, и побожног. Да је он био највише одан своме трбуху и својој нечувеној сексуалности, да је био пијаница и авантуриста, то су они остављали без пажње; а да је, што је врло вероватно, имао везе са немачком шпијунажом (о овоме, као што рекох, Бјељецки ћути), о томе они нису ни појма имали, И тако су они проводили време у друштву страшне варалице, тобожњег „Божјег Старца“, који је окаљао царско име, царски углед и царску круну, сигурни да ће их он сам самдат спасти од буре Револуције, која се већ помаљала. Он је прорицао да монархија и царска породица неће преживети његову смрт, и чудноватим стицајем околности он је имао

140