Nova Evropa

т, д); в) У Прилепу, Битољу, и Охриду = ол (воли, волна, и т. д., и сонце). Само реч Бугарин (с речима од исте основе) чини изузетак, јер је ова реч у новије време дошла са стране; гј У Велесу је обично = Ђ (в5Бк, жђто, кбк, јамђзам, сБице, "ит, д); у неколико речи сачуван је глас л. Глас у говори се само у речи Бугарин (и у речима од исте основе); д) y Штипу, поред замена које се говоре у Велесу, често је — у (буа, вук, јабука, муња, музам, пузгам се, пун, пунам, и т. д.); 5) Око Ђевђелије обично је — л (влк, влна, длбина, глбок, жлчка, млзум, плн, слза, и т, д.), Глас се у говори само у речи Бугарин (и у речима од исте основе). У Бугара је овај глас обично = Бл, ако после л иде један сугласник, иначе је = лђ, — Као што је било у старом српском књижевном језику, и као што је још у неким нашим данашњим дијалектима, а доста често и у књижевном језику, особито у унутрашњости речи, тако је глас л на свршетку слога обично остао без промене (например: судил, викал, и т, д.). У Тетову је = у (например; биу = био, среу = срео, и т, д.. У Кратову често је обично = у (напуниу).

16. Дужина самогласника, У Јужној Србији негде има више а негде мање дугих самогласника; али их свуда, или готово свуда, има много мање него у српском књижевном језику.

17, Акценат, а) У крајевима к западу од средњега Вардара, обухватајући Скопље и Велес (Прилеп и Битољ), речи од два или три слога имају акценат на почетном слогу, а речи које имају више од три слога — на трећем слогу од свршетка, (Ово правило има врло мало изузетака, Према томе, речи од два слога имају акценат на почетном слогу, као у српском књижевном језику; а исто тако и речи од једнога слога с наставком = ови у множини (као синови, волови, ит,д.); 6) У Кратову, Штипу, и Ђевђелији (а ваљда и у Струмици), у именица женскога и средњега рода, у којих је негда акценат био на последњем слогу, помакнут је тај акценат на претпоследњи слог, као у српском књижевном језику (например: жена, нога, гора, коса, међа; перо, чело, ит, да река, леђа, цена, криво прево, ит, д. Те речи обично Бугари изговарају овако: жина, и жинћ, нугћ, кусђ, миждђ, ит, д.). У поменутим местима акценат је обично слободан те може бити на сваком слогу.

Особине говора око горње Брегалнице слабо су ми познате. О њима се донекле може судити према особинама штипског и горњо-шумадијског говора,

У дијалектима у Јужној Србији има три врсте особина: једне их особине приближују српском књижевном језику, друге припадају само једном или другом крају Јужне Србије, а треће их приближују бугарском језику. Очевидно је да првих осо-

339