Nova Evropa

је на банкету, да је н њему ондашњи цивилни адлатус Рохоњи обраћао пажњу нато, и да се чуди што то нећемо да учинимо кад би било од користи по „Просвјету". Одговорио сам му, да бисмо вољели и недржати прославе него поздравити аустријског цара.

Мислим да сам овијем јасно доказао, да Г. професор није имао право кад је написао горњу биљешку.

Што Г. Грђић овде каже за босанске Србе, важи — тиба 5 тибапаћ5 — и за огромну већину осталих Срба и Хрвата бивше Монархије. Далеко би одвело, наводити примере и доказе у појединостима; довољно је овде истакнути чињеницу, познату толиким хиљадама још живих чланова добровољачких батаљона у Русији, наиме: да се југословенски корпус у Јужној Русији био већ и растурио а још се није била ни издалека „појавила нада да ће Германија бити тучена“, — напротив!... Ни Пивкови добровољци, ни добровољци на Солунском Фронту, нису имали бар ту наду и утеху да иду на сигурну победу. То је једна крвава неправда коју чини Г. Љуб. Стојановић, и сви који тако говоре или мисле као он, великоме делу натнега народа, и тешкр је о њој говорити мирно и без горчине. Али одговор се мора|дати, и то несамо у једноме чланку или једноме писму. Овде смо додирнули ову ствар само. у вези са горњим чланком Г. Љуб. Стојановића, јер држимо да она лепо осветљује мутни извођ из којега потиче његово мишљење о улози Срба у овом нашем југословенском политичком каосу. „Нова Европа“, међутим, неће престати да прикупља градиво и да износи податке и примере, који ће можда и Г, Стојановића разуверити о томе, да се може повући праведна граница између Срба и Хрвата; и понављаћемо стално, у свим варијацијама, најуверљивији пример са нама самима: како ћете повући границу кроз нас, који не верујемо у народно двојство Хрвата и Срба, — и нисмо никад ви веровали!7... А што се тиче држања Срба и Хрвата „из прека“ за време Рата, и с обзиром на распад Аустрије, нека ми Г, Љуб. Стојановић допусти да на његове примере, што их је навео као доказ за своју тврдњу у оној белешци, одвратим опет једном реминисценцијом, и тиме завршим засад одговор на његов чланак,

Кад сам ишао у мобилизацију за Светски Рат, на путу из иноземства, у Солуну наишао сам изненадно на свога младог нећака, који је дошао био, на челу више другова-добровољаца, из Цариграда. Њега је објава рата затекла као приправника при аустријском конзулату цариградском. Из јужног Баната, тек што је свршио средњу школу, у двадесетој години живота, он је одмах првога дана напустио службу, нејавивши се своме шефу (који му је био рођак) да му не би учинио неприлику, и сео у први грчки брод који је кретао за Солун.

468