Nova Evropa

ком нашег одличног пријатеља Сер Чарлса Омана, члана Британског Парламента за Оксфордски Универзитет („Седам месеца владе радничке странке“), који нам је био ставио на расположење, а који је на енглеском угледао света у октобарској свесци познате „Опапецу К меу". У том чланку подвргава писац оштрој критици рад и тактику британске либералне странке за последње доба, и прориче јој пропаст на изборима који долазе, те својим луцидним стилом образлаже моменте услед којих до ове пропасти мора доћи,

„Да ли уопште постоји“, каже он, „у овоме часу целина која би представљала јединствену Либералну Странку, и ко може да говори у њено име2,.. у њој несамо да постоји сталан раздор, већ он превлађује и господари ситуацијом... тако да се може утврдити као чињеница, да либерална политика у правом смислу те речи и не постоји,.." И сама радничка странка, којој су либерали помогли да дође на владу, „обично се буни више противу својих спасилаца него противу опозиције конзервативаца..." Кад су ствари тако стајале, онда није тешко било предвидети судбину либералаца на изборима, у домовини парламентаризма.

Уосталом, у чланку Г. Омана говори се о актуелној политичкој ситуацији, са британског гледишта, За наше читаоце требало би, међутим, захватити мало поиздаље, па изнети дубље разлоге слома енглеског либерализма, Ми ћемо се овде њих само дотакнути, а другом приликом вратићемо се на овај предмет опширније, — Пад енглеске либералне странке има се приписати, на крају крајева, чињеници, да у земљи доследног парламентаризма и савршене управе не могу постојати три главна правца, бар не за дуго времена; један, онај који је најмање доследан, постаје сувишан и бива елиминисан. То је данас у Енглеској случај с либералима. У либерализму, или радикализму, њих су наследили социјалисти, радничка странка, која се прилагођује приликама, тојест постаје гувернаментална. Од две буржујске партије остаје на мегдану она која одређеније заступа гледишта својих присталица и својих бирача, —- то су, у овом случају, конзервативци. Са даљним развијањем радничке класе, и индустријализацијом Британије и њених доминија, социјалисте ће наследити, вероватно, комунисти, или каква друга још радикалнија странка него што је данашња радничка, али наравно опет „прилагођена приликама", која ће се опет борити о превласт с конзервативцима, или представницима грађанских класа и умеренијих (нипошто реакцијонарних!) гледишта. И тако даље. То је укратко, или како би Енглези рекли, „у ораховој љусци", историја британског парламентаризма, који претпоставља, мимо све остало, две ствари: доследност, и ред у управи, Колико смо ми од тога далеко!,,,

481

•