Nova Evropa

јални владар. Он је појимао темељито значај сродничке везе која се манифестује заједничким поријеклом и заједничким језиком, увјерен да се само на том темељу може изградити једна јака Југословенска Држава. И баш нацијонална свијест, која господари његовим дјеловањем, тежњама, и мислима, којом је проткана његова умјетничка стваралачка моћ, узроком је оног великог бола с којим се носио цијелог свог кратког живота, У најкритичнијим данима, кад је Црној Гори пријетила смртна опасност од непријатеља, Његош није могао заборавити милијоне своје браће која стењу у ропству, и стидно служе туђину на срамоту човјекова достојанства; он се стиди кукавног положаја у којем се Југословени и Словени налазе, од чијег труда живе и на чији рачун господују емци и Турци, Бол увријеђена патријоте, бол понижена до ропства нацијоналног, револуцијонарног генија, тишти душу овог великог човјека. И сваком приликом, кад блесне и најмања нада на могућност ослобођења, он се, са грчевитошћу топљеника, хвата за њу и куша да ту наду распири у моћну буктињу нацијоналне свијести и нацијоналног достојанства, и поштовања у себи слободна човјека. Свјестан све пропасти коју је вјера издубла међу рођеном браћом, Његош куша да својим пламеним језиком наметне браћи по крви и језику своје схватање религије, које искључује мржњу и раздор. На освитку 1847 године, он поручује „своме роду“ („Поздрав роду“, на Ново Љето 1847, из Беча);

Је ли вопрос светога символа 2

Свак уз своју нека лети зраку, простора је доста к жертвенику, сви уз једну не бива тјескоте.

Преноси су лаки материје;

невјешта се уста скаменише,

која свето евангелско слово

химернијем пламом раздимаху,

под којијем јако сазрјеваше адско сјеме братскога раздора. Осахнуше самоубиствене

скврене руке слијепе простоте,

те аманет и општу светињу, језик славни и народност своју раздираху и каменоваху.

За Његоша не постоји „јединоспасавајућа“ црква. За њега је споредно како се ко моли, — то је личнаствар свеког појединца. Али што је опште, недјељиво, заједничко, — то је заједничка мати домовина, народност, и слобода. Ту морају сва срца, све мишице, све помисли бити заједно, уједињене, јер;

2