Nova Evropa

крајности, са ова два ока и са свима мислима које избијају из ове лубање и нервног система2% Инструмент смо један који је тај бескрај створио, и створени не могу да виде и сазнају творца; једино што могу то је, да га духом створе, и то нам је једина одмазда за нанесену увреду; тај дубоко комичан поглед на више. Мора се седети на земљи, као оно „дрво на дрвету“, слушајући проповедника да је „и псу живу боље нето мртву лаву“ и знајући да не знаш „ни како постају кости у утроби трудне жене" а то ли сва чудесна дела божја. Отуда, излазак из песимизма је мистицизам, и он је, на крају крајева, крај. Дотле се једино дошло, од почетка мисли па до данас. И Ракић, хладни, разумни, и уздржани, који хоће господски и отмено из свега да изађе, и никада да не буде смешан, у „Помрчини" некако и завршава своја путовања по свету мисли и емоција, Његов песимизам, на крају, довео га је на мистицизам. До тога разрешења, у тражењу битности, Милан Ракић није дошао преко религије него с помоћу филозофије и осећања. Стварно, цело то разрешење је капитулација и нихилизам, потпуна сумња и одрицање свега, протест на ограниченост чула и осећања: ништа не постоји, или, ако нешто и постоји, ми га не знамо, и, ако нешто од тога и сазнамо, и то је ништа према свему, Али, ни од тога не треба правити догму и канон: најбоље је то осећати, и филозофско-песнички бележити те болове и туге. У својим ранијим песмама, Ракић је, са много снаге и подвлачећђи, говорио о своме ставу: хотећи, желећи, тражеђи нешто („У квргама“, „Долап", „Мисао", „Мутна Импресија", и тако даље), У последњим, он је дошао на „филозофски камен“, на чисту и апсолутну лирску мисао, на пуну озбиљност, на равнодушност и резервисаност, У том смислу дубоког мира и мирења са звером у себи и звером ствари, у смислу разрешења свих својих ставова према свима разноврсним заго-

неткама, „Помрчина" је сигурно највиши израз целокупног нашег песништва;

Ја не знам. — Не знам шта је сада, Не питам шта ће сутра бити,

Лежим у тами као клада

И живци су ми свега сити...

А. помрчина мирно пада

На развејана пепелишта,

Лежим у тами као клада,

Не видим ништа, не знам ништа,.,

Ништа ме више сад не боде, Све гледам туђим, мртвим оком, И спавам, као тихе воде

У миру тамном и дубоком...