Nova Evropa

вели он, „наше ствари свеколике имају велику главу а слабе ноге", па се боји да и овај збор „не пође путем прагског“. „Е сиромаси Славјани, што би Европа без робова, да јој није њих!" Њемци би морали скинути рукавице · а Турци одложити чибук, па се побратимити с трудољубијем, „да им њина срећа није поклонила Славјане". „Да", болно продужава. Његош, „наше је племе имуће других народа, као проча животиња, и ко има више стадо он је богатији... Ко се иколико сумњао, да нијесу Славјани рођени за робство, нека данас види њино пословање, Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће2,,. Ја се свагда чудим и нигда се начудити не могу, како некима људима може постидно робство толико драго бити! Они су полобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га вежу" Колико горчине и бола! Како се страшно облива крвљу племенито срце овог у истини великог мужа над скрханим идеалом!

Исте 1848 године, Његош још јасније отвара своју душу, у писму дубровачком пјеснику Меду Пуцићу: „Драги грофе", пите он ту међу осталим, „данас су настала времена од пословања за оне којима ништа своје није урађено; ја сам се у почетку нешто надао, него данас видим, да је за сада Југословенство идеална ријеч, к оја само празнијем гласом лијепо звучи... Што је бановина (троједна краљевина) и Војводство то су мртве историске ријечи, друго ништа,,. Југословени силе своје не познају, па и заслуге своје не виде, стога они себе и предају слијепоу безусловно робство туђину... Ово је вјечна мука за оне душе које ово осјећају... Него, све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода.“ За човјека Његошева кова и величине, за изабраника божјег какав је он био, који је са висине једног генија посматрао ствари и проницао у коријен односа међу људима, незаустављајући се и незаплићући се ситницама свакидашњице, за човјека ког је бог „и душом и тијелом узвисио над милијонима", како је он сам себе оцијенио на прагу вјечности, у својој посљедњој опорупци, није могло бити веће душевне трагедије нето-вицети милијоне

АЕ

своје рођене браће у ропству, ради тога“ бамо ето своје силе

не познају“, „ради вјере свијета неслоге: ди тога што „не умију разумјети што је дична свобода“ едија је тим већа ако је изабраник усамљен, 4 Фђегс о усамљен ; „сирак тужни без нигђе никога“, E зеђу вихо-

7