Nova Evropa

увијек, да је умјетност Художественика задња ријеч у развитку руског театра, иако се међутим вратио из Русије наш књижевник А, Цесарец са личним познавањем прилика, о којама је у „Савременику“ (бр. 8—10. године 1923) исцрпно реферисао, и то поименце о руском театру, те смо видјели да је руски театар знатно покрочио унапред, и да Художественици, уза сва своја настојања у тражењу нових изражајних форама, не представљају његову љевицу него прије крајну десницу. Станиславски који је још до недавна, са својим реалистичким Театром, значио револуцију, потиснут је данас сасвим удесно, а љевицу представља данас Мајерхолд са својим конструктивистичким театром, у којему декоративну страну заступају „машинске конструкције“, док „биомеханика“ стаје на мјесто вјештине приказивања, Заводе се нови елементи у сценску умјетност, који нас једва и потсјећају на досадашње театралне форме. Премда се тој чистој љевици супротстављају театри Љењинграда и Москве, заједно са Станиславским, у намјери да спасу што од конвенцијоналног театра и његових традиција, прилагођујући се новом духу и поретку коликогод могу, изгледа да им то не полази за руком, лијеве револуцијонарне сцене толико су се осилиле, да се повратак у пређашње стање чини већ сасвим искљученим. Ти нови покушаји, и крај све своје настраности и претјераности, свакако су од највеће важности за развитак сценске вјештине у Русији,

Углавном, тај нови, лијеви, театар тражи ону форму сценског изражавања која би понајвише одговарала духу руске садашњице, Нова сценска спомоћна средства, па језик, и најзад сама игра глумаца, што их тај театар са собом доноси, све то значи, за познаваоца конвенцијоналних сценских обичаја и традиција, један најобичнији „БН“, — ако се све то одмах не доведе у везу са политичком и социјалном стварношћу, Умјетничко уживање ту је, у конвенцијоналном смислу, сасвим илузорно; зато се та нова театарска умјетност не може сама по себи да разумије, већ треба мало тумачења, треба свој теоретски увод. Овдје се, наравно, не можемо упуштати у танчине, јер немамо зато довољно простора, али ћемо покушати бар са неколико ријечи дати карактеристику новога руског театра.

Да се објасни појава сценског револуцијонара, и творца комунистичког театра, Всеволода Емиљевића Мајерхолда, не смије се пуштати с вида, прије свега, да се Русија већ ево осам година налази у перманентној револуцији; и друго, да су све новотарије, које су настале на подручју театарском, углавном реакција на хиперреалистички театар Станиславскога, И као што се величина Станиславскога, и Њемировића - Данченка, састоји у томе, да су театар ослободили од

184