Nova Evropa

псеудо-класичких елемената и дали му реалистички правац, тако је заслуга њихова даровитог ученика Мајерхолда, да је нови револупијонарни театар ослободио од укоченог реализма, који је тако апсолутистички проводио Станиславски, Око Мајерхолда, и рано преминулог му друга Вахтангова (који је такођер био дисидент дружине Станиславскога), окупили су се данас сви важнији пијонири новог театра. Само је између Мајерхолда и Вахтангова била та разлика, да код овог посљедњега политичка револуција није била изазвала тако дубоку реакцију као код Мајерхолда, Као трећег у томе друштву, мако нешто постранце, можемо споменути и Тајрова, који са својим Коморним Театром у развоју театра у Русији не представља додуше крајњу љевицу, али је наишао код Њемаца, па и код нас, нарочито међу театарском омладином, на сву силу поклоника. Његов театар, крај свих својих знатних успјеха које је имао на турнеји по Њемачкој и по балтичким земљама (благодарећи више изврсно организованој реклами него ли умјетничким квалитетима) није у ствари дао ништа што би нас при просуђивању нових театарских настојања у Русији могло нарочито да занима, јер сав тај његов „ослобођени театар“, његова „условна бина", са разноврсним ултратеатралним испадима, значи једино неуспјели покушај руског експресијонизма на сцени, и ништа друго, Тако остаје, након свега, једини Мајерхолд као прави представник новог руског, лијевог, театра,

Нећемо се овдје задржавати на његовој личности и на његовој театарској каријери; да споменемо само, да је он, године 1921, основао школу за режисере, која се касније претворила у Вишу Државну Театарску „Мастерскују“, те на којој он и сада дјелује, Његова теза, коју би он да оживотвори, и којом уједно напада Станиславског, састоји се, укратко, у слиједећем: претјерано психолотисани начин игре код Станиславског повлачи за собом основну грешку, — њиме се губи равнотежа и правилен однос између душевног и тјелесног, и то на рачун посљедњег, те се постизава да физички изражајна средства заостају за потребама духовног доживљаја; преразвијеној духовној радњи ставља се насупрот, у већини случајева, дегенерисано и за готово сваки већи напор неспособно тијело, са неуређеним његовим механизмом, са његовим немоћним кретњама. Мајерхолд сматра својом задаћом, да несклад који влада између тјелесних кретња и психе, између психолошког доживљавања и изражајних средстава његових, дакле напросто између психе и физиса, уклони, те да обоје доведе у равнотежу и прави однос; он жели, да на сцену изведе духовну културу која ће са културом тијела стајати на истој висини, Његови глумци нису више машине духа, „манекени“, већ. створови који своје тијело, у свим ситуаци-

185