Nova Evropa

plaća danak, Zapravo taj danak, u naše doba, postaje sve manji; u odnosu stranaka koje se bore, u njihovim pregovorima i pofšodbama, vidimo sada u tolikoj mjeri otvoreni cinizam, dai od licemjerja ostaje samo najmanji trag. Ali ipak, doklegod postoji u ljudima ma i najmanji odjek savjesti, ne smijemo gubiti nadu u preporod ljudskog društva, isto kao što ne smijemo smatrati mrtvim onoga čovjeka u kome se još osjeća, ma 1 najslabiji, trag disanja, Alebsandar Grombah.

(Prevedeno s ruskog rukopisa.)

Bajronova stogodišnjica u Velikoj Britaniji i Amaorici.,

(Ovo je poslednji članak iz serije o Bajronu, povodom njegove

stogodišnjice, G. IL, M, Petrovića, našeg saradnika i člana Radnog Kola

»Nove Evrope« u Njujorku, Raniji članci, u X knjizi »Nove Evropes,

bili su: »Bajronov uticaj na Ljermontova«, »Lord Bajron i njegovo

doba«, »Bajronov liberalizam«,)

Jedino sudbina ostala je verna ovom svom pesniku koji je po sto puta dizao čašu u njenu čast, Izneveravali su ga pesimizam, i bol, i melankolija, Pored sudbine, još ga i smrt nije izneverila, I kao da su se to dvoje utrkivali ko će bolje da mu ugodi, i da mu prinese lepšu, višu, sjajniju nagradu za njegovu odanost, Može gotovo da se posmatra, kako je život simbolično ostavljao crvene pečate svoje snage na svakom deliću zaživotne i po-životne istorije tog razočaranog revolucijonarca,

odbeglog političara, odbačenog muža, i prezrenog lorda, Život

nije dao da smrt pobedi nad njim ni posle njegove smrti, Neka posluži ovde, kao Jedan mali argumenat za ovo tvrdjenje, ona pričica o »Beloj gospi« iz Breknokove {Albert Brecknock) knjige »Hadžija-pesnik«, Priča se tamo, kako je na Bajronovu dobru Njustedu, gotovo do zadnjih svojih dana, kao avet živela, odana pobožno njegovu imenu i njegovim izgubljenim ljubavima, jedna od dalekih Bajronovih rodjaka, Miss Wyatt, Meštani iz okoline su je, radi njene bele nošnje, nazvali »Belom gospom«. Tako je sudba htela da i Bajron ima зуоји »Веји бозри«, Као što su je imali napušteni i polusrušeni zamci srednjevekovnih barona, nestalih vojvoda, i zamrznulih monarha, Ali dok su njihove »bele gospe« bile proizvod razmekšane mašte usedeličkih mozgova, ustrašenih gofskim pričama kakve Gospodje Redkliš ili Kaludjera Ljujsa, dok se kroz njih moglo prstom probosti kao kroz dah vetra, te osetiti iza njih hladan, vlažan, ukočen

268