Nova Evropa

почиње где је роман при крају, и траје целога живота, Жена се дакле не сме спремати само за роман, него се мора оружати и за дуготрајну реалност која следује за њим. А жена, има врло много смисла за акомодацију и сналажење у ситуацији, — само треба тај свој прирођени смисао да негује и да систематски развија, на корист своју и на корист свију. У суштини, жена стоји морално више од човека, али морају у људском друштву настати таки односи, и уопште таке прилике, да та моралност може слободно доћи до свог пуног израза, Нажалост, још смо далеко од тога, поготово у нашим крајевима и кутовима европске цивилизације. А крива је томе понајвише сама жена, која још увек није логична у својим захтевима, те која најчешће у мушкоме гледа, како рекосмо, јунака из романа, или, у бољем случају, тражи само вернога. мужа (често обоје у исти мах!), Тиме даје мушкоме право да јој се наметне за тутора и господара, место да јој буде друг и пријатељ; отуда резултирају све трагедије, које написане веома бледо и непотпуно представљају праве муке и беду што их сироте жене трпе услед осорности, суровости, и себичности својих мужева,

Иако изгледа, да се историја и у том погледу понавља, и да је „увек тако било“, ипак се, у ствари, однос жене према човеку с напретком културе и цивилизације мења, и постаје све сложенији, Код примитивних народа — слично као и данас још код сељака — љубав је била проста ствар, и није играла нарочито знатну улогу, нити је утицала снажније на њихов духовни живот; она је пре била оно што је парење код животиња него ли оно што данас називамо речју љубав, С временом, и с цивилизацијом, то се мења, не додуше у суштини, али у форми, у ономе што, рецимо, претходи, што ствара илузију и што буди жељу, То постаје све више компликовано и извештачено док, пред крај ХУШ века, не достиже свој врхунац. Узајамни осећаји између жене и човека, у образованоме друштву, прелазе у сентименталне изливе и плачне декламације, који се преливају у дирљиве стихове или витешке двобоје, а не ретко свршавају и самоубијством. Најпаметнији људи и најтрезвеније жене нису изузеци; Русб описује своју љубав у „Исповестима“; млади Гете пише свога „Вертера“, кога Наполеон с усхићењем чита на подножју египатских пирамида, Ова сентименталност у међусобном односу човека и жене, која у „Вертеру долази до свог највишег израза, потиче још из давних времена Средњега Века, од заљубљених витезова у оклопу и трубадура с мачем о бедрима; а праизвор јој треба тражити поуздано још дубље, у последицама хришћанства, које осуђује сензуалност, па је, на место тога, изазвало, сентименталност, са свим лепим фразама и празним уздасима који је прате, И

323