Nova Evropa

sachen und Ausbruch des Welthrieges“", на стр, 110), примивши Ноту, одмах изјавио, Ka je „MOBOJBHO omrrpa” [„reichlich зећаг') и „да је пребацила мету“. Он се такођер тужио, да му је поднесена „у тако позном стадију зато што се хтело спречити сваку могућност да се заузме било какав став према oj" [„dazu Stellung и пећтеп"“), Према другом једном извору („Deutsche Dokumente“, ТУ, 172), Јагов је ишао и даље, па је рекао Сечењију, да „Нота има грешку да руши за собом све мостове“, додајући да „једна Нота, коликогод била оштра, мора ипак да остави бар један излазак, за случај да се противна страна покаже приправном да попусти“. Ово је драгопено признање, да је утисак и у Берлину, као и у осталој Европи, био најодлучније у смислу да су увети немогући, И шеф Г. Јагова, немачки Канцелар, изразио је такођер своје незадовољство ради оштрине Ноте, премда у својим мемоарима (ВефШтапп НоЛуев, „Ветасћиопвеп хтп Ме Кпебе“), настоји да докаже да би Аустро-Угарска, да је поступала „у рукавицама“, само још појачала великосрпску погибао, те да стога оштре методе пружају најбољу наду за трајан мир.

Утисак у Србији,

За Србијанску Владу, која је била посвема заузета жестоком изборном кампањом, и која је дугим ћутањем Беча била уљуљкана у погрешно осећање сигурности, аустроугарска Нота дошла је као гром из ведра неба, и проузроковала је према томе право запрепашћење. Истина је, додуше, да су непрестане новинске полемике између Беча, Будимпеште, и Београда, подржавале јавно мњење у сталном узбуђењу, и да је Влада примала јасне опомене од стране свога посланика у Бечу, Г. Јована М. Јовановића, које су сузбијале свако оптимистичко схватање. Али иако је он додавао, да се Аустрија на сваки начин спрема на рат са Србијом, коју она сматра након двају Балканских Ратова исцрпеном и рачуна да ће сломити њезин отпор „пре него што се Европа умеша“, све то ипак као да није дало повода да Пашићев Кабинет предузме у то доба било какве мере опреза, или само да и схвати сву тежину положаја, Можда пснајачи доказ за таково држање јесте чињеница, да су врховног команданта Српске Војске, Војводу Путника, оставили да продужи своје лечење у аустријској бањи, са коначним резултатом, да га је навештење рата затекло још у непријатељској земљи, и да му је тек на специјалну интервенцију Фрање Јосифа омогућено да се врати у Србију.

Пошто је прочитао Ноту, Г. Пачу је најхитније позвао министра-председника Г. Пашића да се врати у Београд, и за следећа два дана вођени су грозничави разговори између

471