Nova Evropa

кажу, јер, кад је нешто одиста добро, оно се само препоручује и не треба му рекламе, Али сада критичари и новине толико галаме и вичу публици, како она има да мисли и суди, чему треба и мора да се диви' док се она потпуно не застраши и нема више сопственог мишљења. На тај се начин ствара стадо без суда и сопствене воље, које се изражава по фрули критичара, Вештачки се ствара колективни укус који води и заводи сваки који вешто ларма,.. Највећи је страх модерног културног сноба, да би сео њему можда могло мислити да није на висини „духа времена". А шта је овај „дух времена“, ако га изблиза посматрамо То је мишљење критичара и журналиста којима је, жалибоже, понајвише стало само до тога да се што више пише, место да се пише добро и истинито, Они стварају овај укус времена, или боље речено моду по којој сви мисле да се морају владати... Како ми долазимо до тога да нам се октројише нешто као „узвишена и права уметност“ што је против нашег бољег осећања и против нашег здравог разума..."

Чисто смо у искушењу да препишемо цео подлистак, Било је већ време да се чују оваке, умало да не рекосмо мушке, речи, изговорене у брк нашим критичарима и журналистима, Госпођа Станковић се не упушта у критиковање игре госпође Мансвјетове, она диже глас једино противу начина наших критичара-журналиста, који хоће да декретирају своје судове читаоцима својим претенцијозним, и често арогантним, суперлативима и императивима, „Ради се о том, да се већ једном чује и друго мишљење сем конвенцијоналног начина излагања“.

Колико је госпођа Станковић добро погодила, види се најбоље по одговору Г. Лахмана (опет у подлистку „Новог Доба“), којим се још дубље заглибљује нападнута страна у противуречности и пличине празне дијалектике; што је опет изазвало критичарева критичара, да му зада још неколико шопенхауеровских с удараца на рачун „интелектуализма, руске „декадентске уметности, и позоришне критике" („Ново Доба" од 27. јуна и 1, јула: „Модерна литература и критика").

Морамо рећи да смо — посве објективно — с уживањем пратили овај дуел, те да у госпођи Станковић поздрављамо врсног и духовитог критичара и писца, који, то је очигледно, има шта да нам каже. А Г, Лахману препоручујемо — ако настави двобој, — да се добро „поткује“, јер с оваким супарником није се шалити!,,,

= ч ==