Nova Evropa

али опет у замцима, дворовима, прквама, непродирући у масе неосвајајући их, немењајући стварно ништа; никле су и венуле бескорисно, без основе, — падале су без оправдања као што су се и подигле. Неимајући корена дубоко у земљи, нестале су нечујно, нико њихово нестајање није ни приметио, никога није заболело... Спомињу их музеји и професори историје; да, и туристи, од којих живи непрегледна војска чичерона, кочијаша, шофера, хотелијера, од којих живи добра. половица града, заправо целе Италије!...

Али боље да спустимо застор! Чему разбијати шарене мехуре илузије, — у месецу мају, у „слатком“ Напуљу7 Ето видите, рекох већ: за дивљење потребна је дистанца. Гако с мора, гледајући на блештави дијадем напуљске луке, и краљевски дворови изгледају потребни — да употпуне слику, да буде једно до другога све на окупу: сви слојеви, сви векови, све судбине, све патње и све перспективе човечанства, сви цветови и све срамоте историје људскога стварања и духа, — све муке у којима се рађа и живи човек.

*

Застор се спустио сам. Ноћ је прогутала cBe: у крви трађене краљевске дворове и у зноју подигнуте, неугледне периферијске потлеушице, Нема више људи, ни слојева, ни судбина. Пред оком је само блештави дијадем — море електричних жаруља, сјајни полукруг који се свија од „Роххмој" па све тамо до Сорента И како пароброд одмиче, полукруг се све више сужава, светлост се све више стапа, мисао на детаље све више ишчезава, и све се мисли концентришу у једну: Напуљ, лепи Напуљ, сутра те нећемо више видети!...

Још један поглед на светлу змију у висини, — расветљену успињачу на везувски кратер, — и збогом; као сан као привиђење дрхти само једна светла магла на хоризонту.

Addio, bella Napoli!.,,.

Pesnik „Postume“.

I u ovom »slatkom« gradu, u atmosferi medenih meseca i preljuba iz romana, u prisilnom ležernom raspoloženju jeltinih akvarela sa egzotičnom kikom 'Vezuvljeva dima, u živahnoj vrevi kojoj se пе 44 ојен, јег zahvata i nosi kao talas, — ovde je lutao jednom, psujući ma život u gorkim sonetima, prkosni Stelketi{Lorenzo Stecchetti), taj »bezbožni« sin stare, otmene Bolonje, učenik Kardučija, apostol talijanskog verizma 70-ih godina prošloga veka, | on je čekao, možda, na ovim istim sastajalištima (»na trgu kod ure«, ili »na uglu kod burze«) svoj »ideal« »što nosi sivo odelo po 4.50 lire metar«, slažući u sebi, u nestrpljiyu čekanju, poneku drsku strofu, inspirisanu južnim

274

BLUE"