Nova Evropa

reći: da on ima cveća. čija je lepota skrivena korovom Кој ба obavija i ubija,

Predmet »Noćne zabave« je ovaj, Glavni junak гоmana, Gizolf, čiji nam je opis dat sa policijskom ftačnošću (star 28 godina, s plavim brčićima, bistrim očima, i t, d,), bogat je čovek, šest hiljada rente, pumo prijatelja, duh otvorem i obrazovan, bez zanimanja, Ovo poslednje je važno, jer je gospodinu, koji živi neradeći nikakav posao, život dosadan, Ljubavi velike nije još imao, Valjda ga zbog toga i mori pitanje o sreći, o tome »čudnom poseliocu o kome govore svi a na koga se malo ko nameri«, Šta je to, sreća? Da li uopšte postoji? O tome se on raspituje, Odgovori koje dobija raznoliki su, često više duhoviti nego tačni, Nekako baš u to vreme, Gizolf se u jednom salonu upozna sa бозродјот Жефот Ambrijer, mladom udovicom, koja nosi sa sobom »strašnu kob one lepote koja privlači ljude, kao što cveće privlači osice, i koja se njoj pretvara u jade«, Pogodili ste, da je Gizolf kao munjom ošinut, On saleće mladu ženu, hteo bi da bude »suncobran na koji se ona naslanja, jastuče na koje ona meće noge, šolja koju ona prinosi ustima«, Ali je gospodja nepokolebiva, budući da je u braku imala dosta briga, pa se plaši novih, Proklinje svoju lepotu, pokušava da od vremena načini sebi saveznika, te savetuje Gizolfa: »Nadjite razonode, putujte, družite se sa ženama, i lečite se, Mi ćemo se opet videti u septembru, kod Sarejevih, na noćnoj zabavi na koju sam pozvana kao i Vi, Tada ćemo videti šta nam ostaje da radimo. Ako budete izlečeni, no, u toliko boljel«,.. — Očekujući septembar Gizolf putuje, odlazi u Švajcarsku, Italiju, pa se spušta i do Zadra, Ali je njegova ljubav bol bez prebola,

Septembar, Zamak Valver, Na ročištu su i on i ona, » Volim vas više nego ikad!« — »Nadajte se, nadajte se, prijatelju; život na slobodnom zraku je tako čudnovat, ko zna da neke večeri,,,« I jedne večeri doista, — njih dvoje, pošto su se iskrali iz društva, sedaju na čum na obali jezerceta, Ljubavno pijan= stvo, Kada se osvestio, Gizolf uvide, da je »poznao sreću, i da ju Je prešao«, Strah mu zadaje vizija života kojim će živeti od sufra; uzaman će tražiti nmoćašnji zanavek izgubljeni zanos, umesto toga — ljubomora, mučenje, zasićenost, raskid, život tako prazan ,,. Stvara se nesvesno u njegovoj glavi zaključak: »Sreću ne treba preživetil« On ofkači i otisne čun, »I opet, on je (Žiletu) uze u zagrljaj, ljubljaše joj usne nanovo, zaboravi na #1704, na svet, na smrt u koju je jurio, Mrmljao je: „Mila moja, ala ćemo biti srećni!' — KRasvamjivalo se na modrome nebu, Bolešljivo jutarnje bledilo, Svež vetar je duvao kroz vrbovo granje i pokrivao zemlju koja se budi, u strepnji, sa mrmorenjem tužnim kao molitva samrfnikova, Neki petao za-

315

А