Nova Evropa

тако јасно, и не истиче се тако изразито, оправданост новога. духа и правога права као баш код нас,

То, наравно, није могло остати незапажено, и наши су људи прегнули да се одазову позиву времена, Али су пропустили да мало дубље загледају у ствар, па су предухитрено приступили изједначавању хетерогених правних система и установа, без обзира на основне претпоставке оваког преду“ зећа, којих у ствари, поготово за приватно право, још и нема, тако да је сваки покушај ове врсте несамо узалудан већи бесмислен. Немамо још праве основе да решавамо овака питања са материјално-правне стране, баш као што је немамо ни за решавање не мање важног и одговорног посла, проблема. аграрне реформе. Неодређеност и пометеност на томе пољу аграрну су реформу у правом смислу речи напросто з8уставили, те осујетили и многу добру намеру. владе у томе правцу. Непосредна последица је било, да су и пољопривредни кредит и задругарство забасали у ћор-сокак. Уосталом, можда · је и добро што се тако десило, јер ће надлежни бити присиљени да цео комплекс ових питања почну обрађивати и решавати заједнички, с једног јединственог гледишта, а не један по један, на парче, Али је сад свакако једно јасно; да за стварно и темељно решавање ових крупних и животних питања није још ништа учињено, те да треба почети из почетка. Наши правници, одгојени и увежбани по западним школама у дијалектици појмова, сматрају право још и данас пре свега нормативном знаношћу, и не труде се да из правне свести народа, из тога вечног врела, и из чињеница живота које ту свест, крвљу за тле везану, у сталној истоветности одређују, излуче и забележе оно што вечно остаје, што је статички елементарно, од онога што је променљиво, што подлежи динамици временских утицаја споља (као што су ратови, сеобе, пи уопште „историјски“ догађаји), да то једно с другим пореде, те правним и правничким формама утврде. Није дакле чудо, да ни Срби ни Хрвати нису још створили никакву домаћу правну књижевност нарочите оригиналности,

Тако се десило, да је оно најрођеније и најоригиналније, што су Србохрвати у нарочито великој мери имали, и што још увек добрим делом имају, у својој задрузи, остало готово незапажено, или се чак равнодушно прелазило преко тога као преко остатака „примитивних времена“, Готово тридесетгодишња борба — могло би се чисто рећи: тридесетгодишња. војна — која је у Хрватској вођена око задруге, веома је поучна у овом погледу, и данашњи нараштаји још осећају њене последице, То је био, у ствари, рат противу сељаштва, са гледишта такозваних хуманистичких идеала; заслепљена западњачким „напретком“, наша интелигенција није већ знала како ће да се одрекне главних особина свога властитог нат.

386