Nova Evropa

развијена материјална култура учинити, да те жене са Запада, из богате и уређене Британије, кад испуне своју дужност и сврше посао за који су биле дошле, никад више неће пожелети да виде опет ту земљу у којој је било вашију а није било путера, у којој је од друмова неравнија само калдрма по улицама, и у којој су две од три речи што су их научиле изговарати биле: „Нема“ и „Сутра“. Али британска је жена дошла у Србију да помогне, и она је, предана послу с љубављу, захватила дубље и осетила тле и природу народа с којим је дошла у додир. Посао је најбољи посредник и обавештава боље него макаква књига. Она је заволела српскога војника, а то је српскога сељака, несамо зато што је рањен, негои што је онакав какав је. Она је видела његову добру вољу за све, па му је излазила усусрет у свему, и она је најчешће изговарала ону трећу реч коју је била научила — несамо с њиме у разговору него, како изгледа, и у себи — за све на што је наилазила; а та реч била је: „Добро“. И занимљиво је и карактеристично, како су читаве разговоре водиле Енглескиње са српским војницима такорећи с том једном речју, изговарајући је, према потреби, брже или лакше, оштрије или блаже, наглашавајући је различно, отежући је или понављајући је. Ја се сећам, кад нам је једног дана једна болничарка у Крагујевцу приповедала свој дуги разговор с једним рањеником, и разне новости које јој је он саопштио, — Па зар он зна енглески2 — запитао је неко.

— Не зна енглески, али смо говорили српски, одговорила је сестра сва задовољна што је пола сата „разговарала српски“ и све разумела. Ни њен речник није ишао много даље од речи „добро“. Све се може кад се хоће, И како с разговором, тако је ишло и са свим осталим. Енглескиња је видела да српски сељак вољно ради све што му она лепо каже, и да ће с временом научити и да отвара прозоре на својој кући, као што је научио да употребљава сапун и да пресвлачи рубље, Она је осетила његов смисао за боље и за напредак, и његову приврженост к њој која му тај напредак носи, отуда њена жеља да не остане само на првом виђењу, и да њихово познанство не буде само епизода из Великог Рата, Да ли ишта показује лепше и јасније оно што је велико и добро у души једног истински културног народа И да ли има што утешније у овоме Рату за српски народ27...

Имало је у тој жељи Енглескиња, да помогну српском народу, поуздано и разлога у непосредној вези са ратом; војних и политичких резоновања, да се омогући Српској Војсци даље ратовање, да се поправи оно што се према њој погре. шило, и т, д,.. Исто тако, имало је и пуно саучешћа и самилости са оним који је страдао и који страда, Али оно што је најутешније то је, да су главни разлози дубљи: да се неко у

484