Nova Evropa

тишта, дечје домове) нашим домаћим одборима и снагама, скупа са завештањима и фондовима уколико их је остало...

Не мислимо писати овде историју савезничке добротворне акције за Србију и Југословене за време Рата и после Рата, и у њој поглавито удела у тој акцији британских жена; то је посао који тражи много труда и времена (а у којем ћемо радо узети учешћа, кад буде требало, са много скупљених података, и са онима који ће се још дати прикупити), Хоћемо овом приликом, након десет година, само да освежимо успомену на свесну жртву коју су — с љубављу и без жеље за славом и хвалом — принели напој народној ствари најблагороднији створови културне Европе, И хоћемо да истакнемо неколико момената и неколико имена, који већ сад чине део историје нашега Рата, те и нашега ослобођења и уједињења. Њих ће наш народ, који није незахвалан, пре или после — и под мудријом и далековиднијом управом него што је она која данас равна његовом судбином —, на свој начин ипак овековечити у своме сећању и урезати у срца својих нових нараштаја, А ми ћемо само да бацимо руковет цвећа на њихов још увек занемарени драги нам гроб.

Пре пет година писали смо већ на овом месту о нашим пријатељима у Европи, и о њихову учешћу и њиховој помоћи при стварању Југославије и новог стања ствари код наси око нас (види „Нову Европу“ од 9, децембра 1920). Овим поводом поновићемо углавном што смо, поименце о британским женама у Србији, писали још пре девет година, набрзо након повлачења, у једном енглеском часопису („Енглеска жена“ — „Тће Епвзћуотап" за септембар 1916), који наравно није допро до наших читалаца, Чланак је писан у Лондону, куда му је писац био доспео после повлачења (и где је онда остао помажући тадашњем посланику Србије у раду око прикупљања и организовања далње помоћи и око обавештавања Британаца о Србији и Југословенима).

Треба да учиним једну исповест. Пре Рата, поштовао сам и волео жене; али нисам веровао у женско право гласа (гшгабе). Можда сам му чак био и противан. Ја сам му противан и данас, — изузимајући Енглеску. Овај Рат учинио је да добијем мишљење, да британске жене, напоредо с мушкима, морају имати јавне привилегије, с истим правом с којим се од њих, напоредо с мушкима, примају услуге и напори за општу ствар. Нису се, наравно, британске жене за време овог Рата изненадно измениле, и постале оно што раније нису биле, способне да раде и пате као и мушки. Али се сада најбоље дала прилика да се њихове способности, равне мушкима, јасно покажу, тако да нам не остаје друго до да их видимо и да прихватимо последице.

478