Nova Evropa

и мени је чешће било зазорно што нико од њих не понуди коња којој од тих жена, које су све што су могле учиниле и све што су имале дале за српског војника а које су сад пешачиле по тешком путу од јутра до мрака. Али сам уверен да ниједној од Енглескиња није падала на ум иста мисао, или бар да им није падала на ум као приговор. Једанпут је само било једној мало жао, једној од најбољих, кад јој се подсмехнуо с коња један млад поручник видећи је где иде кроз оно страшно блато у арнаугским отвореним опанчицама на ногама. (Он дабогме није знао да она носи те опанке од невоље, јер су јој украли негде на преноћишгу једине ципеле које је још имала; он је зацело мислио да она то чини што тако воли, јер је то нешто необично што се не чини у Енглеској!... Слушајући их где певају око ватре у ноћи, после онаких маршева, тешко је одиста и било не поверовати, да су то жене које уживају у необичном, у авантури, да су због тог и дошле у далеку и не увек по добру познату Србију. Оне су, међутим, седеле око ватре из простог разлога што је то било ипак пријатније него лежати по прљавим шталама и подовима ханова, ако их је било; а певале су, јер је паметније певати него оборити главу па мислити о оном што се не даје изменити. Ко би судио само по оним мирним цртама лица и по вечно добром и једнаком душевном расположењу, тај није слутио с каквим се тешкоћама боре те жене да би стигле на идуће ноћиштг и да би сутрадан пошле даље ка неодређеној мети, Тек тада, у Албанији, добио сам право мишљење, унатраг, о раду Енглескиња пре тога у Србији, о којем се толико рашчуло по Европи, за време тифуса и после, И ја сам сам тек тада увидео, да те жене које је рат довео у Србију нису ни авантурискиње ни нарочити мисијонари или фанатици, већ просечне добре британске жене. Видео сам да је капацитет просечне добре Енглескиње за рад и патњу кудикамо већи од свега што ми знамо о жени и њеним способностима, тојест да је нивб њених радних способности у мушком смислу несразмерно виши од нивоа просечне континенталне жене,

Тај наш пут кроз Албанију и сувише је карактеристичан за оно што желим да кажем, а да не застанем мало и на неким појединостима. Пошто отворено признам, да су мене лично моје енглеске сапутнице редовно постиделе у свему што се тиче храбрости и издржљивости и доброг расположења, мако сам чинио нарочите напоре да им будем раван, нека ми је допуштено да кажем исто то и за све остале мушке чланове наше дружине, и Србе и Енглезе. Жене су радиле све што смо и ми радили, и више од тога; при томе, биле су стално задовољне са мањим него ми. Наше традиције „јачега“ исказивале су се искључиво у нелегитимним захтевима: један би

480