Nova Evropa

_ Уместо расправљања о улози Срба, ваљало би — по нашем скромном мишљењу — да порадимо, свак према својим спобобностима, на убрзавању процеса који се врши; а то је окупљање једнородних еслемената под једну заставу. Конзервативне снаге удружују се увелико да би своју власт за што дужи низ година наметнуле народу. А напредни људи 2 Ми, додуше, имамо неколико чистих демократских покрета, и многе напредне појединце, али каква вајда од њих кад су без међусобне везе7 У Београду постоји, например, — осим Демократске Странке (Давидовићевеј и Самосталне Демократске Странке (Прибићевићеве), која бар проповеда напредност — и Југословенска Републиканска Странка, али јој је јавно делање готово сасвим онемогућено новим Законом о Штампи и самовољом полиције; постоји и Група за Социјалну и Културну Акцију, коју ништа не дели од нас сем, можда, добре воље да будемо једно. У Сарајеву је група око „Народа“, све мање видна. У Загребу је „Нова Европа", која не сустаје проповедајући идеју о концентрисању свију поштених демократа, али чији је глас још увек глас вапијућег у пустињи. И сама Орга_низација Југословенских Нацијоналиста — чији смо рад ми први критиковали оштро и без поштеде —, могла би, можда, да буде једним од елемената новог и великог покрета, наравно са неизбежном променом метода и одбацивањем извесних принципа који нису више савремени. Свима њима подједнако је драга и за срце прирасла идеја југословенства и друштвене правде, База би, као што се види, била прилично широка, и широкогруда, Растурени, ти покрети не могу да одоле конзервативним снагама које се размахују све безобзирније. И обични разум налаже да се делови једне духовне целине споје, да би удружени значили нешт», да би били стожер око кога би се окупљало све оно што осећа и мисли демократски, те што би могло постати силом о којој би се морало водити рачуна. Само јако има услова да опстане; судбина слабих је иста, увек и свуда: слабост подлегне а пре а после, нарочито онда кад карактер није на висини интелекта, Примери из наше блиске прошлости говоре речито, Био је код нас у Београду један „прогресиван“ покрет пре неколико година: почео проповедањем барикада, па преко републиканства (ради поступности и оправдања своје „еволуције“ !) дошао полако на глорификовање апсолутистичког монархизма, државе у којој би владалац био лек за све могуће болести, Најамници пера! Али код неотпорних, готово увек је тако: почне се црвеним барјачетом, заврши белом заставом, Раде тако понекад чак и они који су јаки и имају све услове за успешну борбу: претпостави се сигурно парче хлеба неизвесностима борбе. Опасност је утолико већа за бројем мале, и за њих неминовнија потреба

551