Nova Evropa

и чувара будућих народних аманета. Скраћују му полет, стварају му и гомилају оскудице, замарају га душевно, ломе га и злостављају војнички и физички, потенцирају му све невоље одузимајући му оријентацију, и у пркос свему томе прногорски војник, без наређења и дисциплине, без захтјева и упустава, иде и бори се добровољно, без сличности ма у којој другој војсци, Ову и оваку политику сагласно проводе иначе несагласни званични Београд и званично Цетиње, из разних мотива, супротних намјера и циљева, ситних и завидљивих. Али, помијешана са другим повољним околностима ван њих, она даје добар исход, — једна идеја је надјачала, и један је циљ, главни и општи, постигнут; српски је народ спојио двије своје државе, и јавност, очарана и одушевљена, не жели у том часу вријеђати остварени живот нити интересовати се вијугавим маневрима званичног Цетиња и званичног Београда.

На увору својих политичких припрема и интимних осјећања, краљ Никола се — у одлучне часове свога краљевања. — снебива пред Савезницима, па тражи од представника званичног Београда, ђенерала Пешића, потоњу ријеч. Овај му одобрава, и савјетује да Краљ остане при својој одлуци: да тражи мир, који је садржавао и донио безусловну предају и капитулацију Црне Горе. Краљ оставља сина и своје повјеренике, и зашкринута врата; а ђенерал војску без одступа. Неколико добровољаца и црногорских официра изишли су на своју руку и на вријеме, и остали у редовима српске војске дајући најдивније примјере пожртвовања и јунаштва кроз све вријеме ратовања, те показујући тиме какав је војнички и патријотски елеменат одњегован у Црној Гори,

Оба представника званичних центара нашла су се ван Црне Горе, а ова је цијела окупирана непријатељем. Краљ види Србију без наде на опорављење, види тамни исход светског пожара: савезник је, и није потписао мир, па буде ли савезничка побједа, остаје му круна и држава; радио је на миру и прихватио га је, па буду ли централне власти побиједиле, оставио је сина и доглавнике, и с њима своју преданост, те му не гине име и господовање ма и у вазалној Црној Гори. Ђенерал види Краља одвојена од оборене му домовине, унижена код Савезника, извикана код Црногораца, — види да Краљ неће повратити круну, нити Црна Гора изгубљени добар глас. Оба доследни тумачи своје околине и своје политике, ова два експонента званичног опстанка добро су живјели, и још боље мотрили један другога у стопу; Краљ ђенерала одликовао титулом сердара, ђенерал усхићено захваљивао, и обавијестио о томе црногорску војску. Што један радио, други одобравао: краљ Никола хоће засебан мир с Аустријом, ђенерал Пешић му повлађује у име своје Владе. Прије Рата, краљ Никола хтио је своју државу одвојену од Србије, и своју

328