Nova Evropa

pravih radnika, dok njegov prisni drug Badajev {bivši radnički poslanik u Državnoj Dumi) predlaže, bilo da 90% radnika udje u Stranku, bilo da 90% komunista budu radnici, Na ovo Buharin, u ime većine, odgovara, da i Jedan i drugši predlo podrazumevaju upis ogromnog broja novih članova-radnmika koji još nisu izgubili veza sa selom, što znači da bi selo zauzelo prvo mesto u Stranci ı u zemlji!,,.

Eto glavnih problema o kojima se diskutovalo na XIV Kongresu, Diskusija se vodila neobičnom žestinom i žučnošću: većina, naprimer, protestira, što u Ljenjingradu hapse radnike i komuniste, i plene spise i knjige njene tendencije; nasuprot, Zinovjev pokreće pitanje o prećutkivanju u Moskvi onog što misle i pišu on i njegova grupa, i t, d,, Krupska-Ljenjina potseća na jednu socijalističku konferenciju u Štokholmu, gde su boljševici ostali u manjini, ali se, predvodjeni Ljenjinom, nisu ipak pokorili većini, »Moskva nije Štokholm!« odvraća nato ozbiljno Ministar Vojni Sovjetske Unije, Vorošilov, i on predlaže da se u Petrogradu isto tako ukloni Zinovjev kao što su u Moskvi uklonili Kamenjeva. Pobedjena na Kongresu, opozicija trpi kasnije poraz i u Ljenjingradu. Jer, posle Kongresa, preinja Krupske, da će opozicija uskratiti poslušnost većini, nije se ostvarila, Borba je prenesena u Ljenjingrad, Sde su smenili Zinovjeva i zatvorili mnoge njegove pristaše, koji su posle proterani čak u Sibir. Ali i pored toga, borba nije likvidirana, samo je ušla dublje unutra u Stranku, U čitavoj toj borbi vredi zabeležiti još sledeće momente: 1) sistem diktature, terora, i tutorstva, koji je Komunistička Stranka savršeno sprovela u zemlji, sada se sprovodi i u samoj njenoj sredini, tako da oni koji od toga trpe — sadašnja opozicija — otvoreno govore u ljutini: »Mi ne možemo da dišemo u ovoj atmosferi: ne sme se ništa kazati a da o tome odmah ne sazna GPU, i protestirajući oštro protiv ovog i ovakova načina, ona udara po jednome od temelja celokupne boljševičke politike; 2) još je značajniji golemi strah većine nesamo pred povratkom vojnog komunizma, nego i pred samim imenom njeđovim; ili, zar nije simvolična za Stranku ličnost »opozicijonalca« Sokoljnjikova, koji predlaže delomično ukidanje nacijonalizacije zemlje i monopola spoljašnje trgovine, tih osnova celoga režima? Možda su sve ovo ustupci i znaci povlačenja jedino iz taktičkih obzira, u interesu Stranke i Vlade; ali, prilikom Kongresa, sama sovjetska »Pravda« potsetila nas je na reči Ljenjina: ako u stranci diktatora »nastane pukotina, ona mora da ima tendenciju širenja; ... mala pukotina pretvara se u veliku, počinje unutarnja partijska borba, koja će neminovno oslabiti proletersku diktaturu...« Držimo da će taj proces, koji se očigledno manilestovao i pre, a naročito za vreme i posle XIV Kongresa Komunističke Stranke, ići svojim pri-

110