Nova Evropa

dela ruske imteligencije, da je Revolucija bila »lakomislena« u svojoj antidržavnoj akciji, i da su je inscenirali naprosto internacijonalni židovi (i masoni)!,.. Isti mi kritičar, dalje, prigovara, da sam pogrešno ocenio držanje plemstva naspram seljaštva {i to, za vreme kmefske zavisnosti), tako sam паvodio notorne činjenice, utvrdjene masom dokumenata, memoar4, naučnih i književnih spis4, i t, d.. Ako je strašni optužni materijal, što su da u svojim delima iskupili i izneli ruski plemići, kao Gribojedov, Puškin, Gogolj, Turgenjev, Pisemski, Saltikov, i drugi, nevaljan i pogrešno iznesen, onda sam naravno i ja kriv, — ali sam bar u dobrom društvu! Isto važi i za uzimanje u zaštitu ruskog dvora od strane ovog kritčara, koji drži da će moja knjiga »mučno uticati« na ruske čitaoce, Nesamo mučno, mislim, već i bolno, Jer sam i Ja sa bolom u duši pisao o stvarima koje su tako bliske svakome Rusu, pa čak i ostalim Slovenima, Rečju, ovaj moj kritičar zagrejan je prilično reakcijonarnim shvatanjem ruske istorije, pa naravno i Ruske Revolucije.

Nasuprot tome, s obratne tačke gledišta, sudi o mojoj knjizi C. Miroslav Krleža {u svojoj »Književnoj Republici«, brojevi za novembar/decembar 1925, i maj, juni, i juli 1926). U njegovu sudu leži, po mome mišljenju, jedna krupna logička podreška. Za G. Krležu se pojam »Ruska Revolucija« poklapa sa pojmom »boljševizam«, i sve što nije boljševizam nije, za njega, ni revolucijonarno. Ko osudjuje metode i akcije boljševičke {rasturanje Konstituante, pohod na autonomme pokrajine koji je izazvao gradjanski rat, pogrešnu ekonomsku poltiku, rad »Čeke« i G. P. U., ukidanje slobode štampe i monopolisanje iste u rukama vladajuće stranke, i sve ostale zablude i gločine boljševičkogs režima), taj je naprosto kontrarevolucijonar i »generalska prirepina«! Sa G. Krležom je, kao što se vidi, teško polemisati, zbog пјебоуа toma i načina pisanja. Najlakše bi bilo uzvratiti mu krupne reči i epiteta, kojima me je počastio, ali meni to ne izgleda dosta lepo i pristojno. Hoću jedino da mu kažem, da ličnih ocena generala Vrangela i Djenjikina nisam nigde davao; ali sam najoštrije osudio njihovu okolinu i njihovu politiku, osobito Vrangdelovu, pa je smešno nazivati mene, republikanca i socijalistu, »Vrangelovim historikom«. Istina je, doduše, da se ja sa G. Krležom ne slažem ni u principu: njegovo shvatanje marksizma, naprimer, potpuno se pokriva boljševizmom, dok se Ja pridružujem shvatanju Pljehanova, Kauckoga, i drugih, Zato polemika medju nama i ne može. biti korisna i plodna. Ali čemu čoveka omražena medju Vrandelovcima silom turati u Vrangelovce, samo da bi se i lično izobličio — zato što nije boljševik?! ...

AL Jelačić.

144