Nova Evropa

o potopu, o smrti Golijata, o umorstvu Amana, o osveti Judite; a ne govori nijedno Mikelandželovo delo nikada o Blagoj Vesti, o Rodjenju Isusa, o parabolama i o Večeri, o učeniku ljubljenom, o svetlim ženama, o svim tim figurama punim milosti i ljubavi, koje vladaju dušom i platnom svih hrišćanskih majstora, od 'kojih nijedam, pre Mikelandžela, nije mislio na Mojsija, na proroke, i ma sibile, A izmedju svih onih velikih bibliskih koncepcija slikara Sikstine, kako da se ne spomene ona koja je možda najveća i najoriginalnija — freska Boga, stvoritelja vaseljene i čoveka! Na svodu je Mikelanmdželo dao pet ili šest likova ovoga tipa večnoga Oca: pokazuje пат ба iu svim fazama Postanja, i u svim različnim pokretima, od naglosti stvaranja do patrijarhalne ozbiljnosti, Ova je figura posle postala kanmonom hrišćanskog slikarstva, uzor za sva potonja vremena, poglaviti oblik Boga Oca, u koji ni sam Rafael, u svojim Logjama, nije držao mogućim da unese ikaku promenu. I onaj ko posumnja u »Davida«, »Miojsija«, i m kojega od »Prorok4«, neće moći a da ne potvrdi da je Mikelandželo svojom »Genezom« doprineo veličanstvenu i neprolaznu stranicu, novu a ipak ortodoksnu, našoj religijoznoj ikonografiji. I nije li u isti mah neobično, da isti onaj koji nije gotovo nikad uspeo da prikaže Hrista, najedamput otkrije i zauvek odredi lik Jehove? ,.,

·... Ne treba pasti u zabludu, pa Sledati u Mikelandželu više ili manje nekakog nesvesnog preteču Lutera, Ako se hoće da ima jasna pojma o učitelju, makoliko da je ovaj velik i univerzalan, ne sme se napuštati njegov vlastiti teren, koji je u ovom slučaju teren ume{inmosti, Izmedju sumornog i prekog slikara Sikstine i ponosnih i okrutnih heroja Izrajilja, postojalo je početno saglasje, ili — kako bi to rekao Gete — srodnost po izboru. Osim toga, ove su figure za njega naročita draž, zato što nisu bile još taknute od sredovečne umetnosti, pa su se tako same nudile imspiracijama njegova nezavisnog stvarateljskog genija, Potrebno je napomenuti da ovaj genije, isto onako kao što nije pokazivao sklonosti prema tradicijama antike i hrišćanstva, nije pokazao maročita obzira mi prema podacima prirode i istorije, Ko od nas milje slušao govoriti o Buonarotijevim anatomskim studijama? Pouzdano je, da ga nijedan majstor u poznavanju čovečjeg tela nije nisda nesamo nadmašio nego ni dostigao, A ipak njegova lica, s onim atletskim mišićima, sa produljenim vratom, sa izmučenim pozama 1 uznemirenim izrazima na licu, vredjaju u nama osećaj reaMosti; i nijedna anatomska znanost ne može da nas ubedi da postoje na ovome svetu kolosi koji nas katkada gaze ili guraju izvan

299