Nova Evropa

se fu, i tu pre svega, nalazi Mikelandželo; jer nas, više nego njegova dela, privlači i zavodi njeđova duša, koja je božanski prototip njegove umetnosti, Tako mi u пјебоупи pesmama паlazimo možda najinteresantniji izražaj njeća sama, izražaj koji nam više nego išta drugo, što bi on u svome životu umetnika inače bio stvorio s kistom ili sa dletom u ruci, dozvoljava da sidjemo na dno njegove duše,

Njegova umetnost — bilo je zabeleženo više puta u razna vremena, a nedavno je ponovljeno u knjigama — osetila je snažni uticaj Danteova duha: danteovski motivi lete po zidu Strašno8a Suda, kao i po svodu Sikstinske Kapele. To je tačno, ali je to samo jedna konstatacija, Pouzdano Je, da je u Mikelandželovoj duši pjesan Dantea snažno odjeknula uz pratnju ozbiljnih i večnih slik4, ostavljajući za sobom firadove straha, besa, zazivanja, i molitve. Duša u kojoj je još grmela proročka opomena Savonarole, nije mogla ostati gdluha pred veličanstvenom pesmom ritmičkih i deometrijskih proporcija, i Mikelandželo je u Komediji osetio negaciju Sranic4 i prisutnost Večnosti; on je zato i mođao, s ozbiljnošću koja nas sili na divljenje, i gotovo na plač, da ponovi napamet svaki stih svetoga speva, No, Je li on wistinu bio duhovni brat Dantea?

Poredjenja učinjena izmedju Danteove i Mikelandželove strahovitosti, izmedju pesnikova prezira i umetnikove srdžbe, ne dostaju da nas uvere o uskoj srodnosti njihovih duša, Dva su vrhunca tako velika da tiču isto nebo; zajednička veličina sili споба Ко ih posmatra iz doline, da izgledaju slični jedan drugome. Ali ako se samo malo približimo, i popnemo na golemu vrlet onih duša, odmah ćemo opaziti različne staze koje k njima vode. Obojica su, s istom teškom intenzivnošću, osetili sve tragičnost života, svu misterijoznošt ovoga sveta; ali dok Dante reaguje, protiveći se ugnjetavanju predmeta, te nmaturujući materiji sveta svoj vlastiti pouzdani i čvrsti duhovni oblik, dotle nasuprot Mikelandželo ostaje večno mučen težnjom za oblikom, koji nikada u potpumosti ne postizava. Pa dok je Dante pobednik, Mikelandželo je samo borac, To je doduše, ujedno i donekle, razlika doba, i bilo bi preterano staviti je na račun isključivo nejednakosti i nesrodnosti duša, Jer doista, filozoiska koncepcija, koja u Komediji vlada svetom, pada rapidno nakon Dantea i uskoro iščezava sasvim, U isti mah nestaje — što je najvažnije — harmonija života u svojim različnim manifestacijama: kida se jedinstvo sveta, a radja se dvostrukost i kontradikcija, koja će onda — s velikom varijacijom oblik4 i individualnih slučajeva — da se razvija kroz celu modernu povest. TI Mikelandželo, sa svojim dugim životom, zahvata perijod u kojem se javljaju znaci novoga doba, i individualizam postaje domi-

316

OON