Nova Evropa

nantna nota cele istorije. On dakle i ne može više da bude pesnik skladnog univerzalnog jedinstva, koje vlada nad nemirnim kreitnjama ljudi i stvari, zauzdavajući da onako kao što Bog zauzdava svet, On postaje, nasuprot, pesnikom koji će izraziti čovečju dušu izranjenu i izmorenu od protivnih principa, i njegova će reč oglašavati ne više carstvo i pobedu, već teskobu i zazivanje. Računmajući dakle i sa velikom razlikom u vremenu, Mikelandželova poezija ipak objavljuje duboku razliku izmedju duša oba pesnika, razliku koju treba dobro uočiti i determi· novati, ako se želi shvatiti, naprimer, otkud Danteova tercina poseduje akcenat i pesničku boju tako različne od Buonarotijeva soneta,

Ta razlika izmedju oba velika duha, ukoliko nije razlika kulture i vremena, sastoji se podšlavito u ovome: dok Je Dante jedna odlučna, militantna, volja, dotle je Mikelandželo volja u formiranju, i u alirmiranju; »hteti da se hoće« {»voler volere«), što ne uspeva da se translormiše u čisto i jednostavno hotenje, to prolazi kroz čitav dugi njegov život i puni da nekom tako strašnom napetošću da nam se i sam pesnik pričinjava katkad jednim od osudjenik4, koji se očajnički previja na zidu Strašnoša Suda,

Vorrei voler, Signor, quel chuo non уобПо ... (Hteo bih da hoću, Gospode, ono što neću „,..)

Naročita vrednost Mikelandželovih pesama leži u tome, da je on u svojim skulpturama i u svojim slikama više nego on sam, dobrim delom čovek svođa vremena i svoje kulture, tako da ga često susrećemo zaokupljena platonskim i danteovskim duhovima, dok je u rimama ponajviše sam om, tako da kroz tanani sloj hartije osećamo takoreći otkucaje njegova razgaljeno68 srca, 1 trzaje njegove duše, koje prate pesnički ritmi, To što imamo pred sobom nije njegovo delo, već on sam — Mikelandželo, 1 zato, uza sve neobične formalne nepravilnosti, i ponekad neprivlačne pbjedinosti, rime ovog veličanstvenoS majstora i ispitivača duša iskićene su tako neizmernom pesničkom lepotom, da često srce zatrepti pred stihom, a duh se naš pokreće u pravcu naše unutarnjosti, ili nas vuče sve više izvan Života, Ono što nam se u prvi mah pričinilo kao nesavršena i odviše individualna struktura, to sad osećamo kao čistotu koja odgovara božanskoj poniznosti duha, i seća nas na one zdrave i pronicave, skroz iumultarnje, 'Buonarotijeve crteže, I ti stihovi nas, uz crteže, uvlače u intimni duh umetnika, da, oni su još i intimniji od crteža, jer direktno izražavaju dušu, mimo simvola, dok Mikelandželova reč nastoji gotovo da zaboravi vlastitu književnu eksterijornost, boji se buke i takoreći beži od pre-

317