Nova Evropa

идеје." Као што се види, Мисиролијева Модерна Држава вуче своје највише значење из чисто хегеловске доктрине.

Нео-реформаторски дух, који је пратио савремену Италију кроз деценије њених криза, јавио се, како је и природно, веома живо у послератној кризи. Овог пута он се приказује под видом далеко ближим истинитој и правој Реформацији. Средиште му је сада недељни часопис „Сопсслеп а“, који излази, од 1922, у Риму, под уредништвом Гангала, који је своју мисао изнео у две књиге, које су изазвале живе дискусије: „Протестантска Револуција" (1924), и „Гезе и пријатељи новог протестантизма“ (1926). У суштини, Гангале се удаљује одлучно од хегеловске концепције; он се чак удаљује и од културне концепције историјско-политичке, која је била од нарочите важности за мислиоце нашег Ризорџимента, Религијозна обнова, коју су они проповедали, имала је понајвише смисао духовне зрелости, задобијања највећих моралних вредности. За Гангала, насупрот, све спиритуалне вредности конвергирају и добијају своје значење у религијозним вредностима. Он, према томе, може са пуним правом да говори о једној калвинистичкој концепцији живота,

Ово би било, углавном, експозиција читавог нео-реформаторског покрета. А сад, на концу, да изнесемо још једно кратко запажање генералнијег значаја,

Питање, које нам се врло често упућује, са јасним смислом скептицизма, јесте следеће: „Да ли држите могућим, започети данас један религијозни покрет протестантског значаја у Италији2 И у случају да би се то могло остварити, не држите ли да би било погрешка сматрати историјски факат Реформације као последњу реч људских освајања 2" — Поуздано је, да је Гангале први који не мисли на неки механички повратак прошлих историјских догађаја, на неку врсту протестантске рестаурације у Италији, И он, као и хегеловци Ризорџимента, тражи само нешто слично, а не нешто идентично, неку имитацију. Не може се међутим порећи, да ће Гангале, позивајући се на неке филозофске постулате који су као неки темељи једне детерминоване Цркве, створити за себе инферијорнији положај од онога што су га имали нео-реформатори Ризорџимента. Што се мене тиче, ја држим да је ХУШ век био као велико решето, кроз које је прошло најбољени најбитније од Реформације, рафинујући се, Она борбена снага, што је била Реформација, досегла је стварно свој еквилибриј тек онда кад се обистинила и консолидовала у етичкоме критицизму Канта, Може да буде и борбена снага, али под погодбом да надовеже, као корак унапред, на мисао ХУШ века. Принципи афирмисани у ХУШ веку, далеко су од тога да би могли бити исцрпени, Афирмовани у свету мисли, они морају да се обистине у

368