Nova Evropa

сједништво Великог Суда (Касације) повјерио је био Далмативцу Дру. Бакотићу; а дирекцију Министарства Правде — Дру. Кнежевићу, Дубровчанину. Дра. Луја Војновића именовао је за свог личног секретара године 1895. Овај је тада остао у "његовој служби све до краја године 1902, дакле пуних 8 година. А навратио се је и године 1912, и остао све до краја године 1914. Од свију дакле странаца, Војновић је најдуже остао у служби краља Николе и Црне Горе. Да му тамо није било зло, доказом је што се је навратио по други пут, Ја лично никога од онијех људи нијесам познавао: у доба њихова службовања. у Црној Гори био сам још у школи. Од свију њих до данас не нађе се ниједан који би ма што било неповољно написао, или уопште казао, о Црној Гори, Црногорцима, и краљу Николи, осим Луја Војновића. Али је и Г. Војновић писао неповољно о Црној Гори и краљу Николи тек по нестанку Црне Горе као независне државе, и посље смрти краља Николе, дакле у оно доба кад му ни Црна Гора ни краљ Никола не могу више бити од користи. ;

Ко је и какав је Лујо Војновић2 Је ли бар паметан, кад већ није захвалан 2 — Не, он није паметан, јер иначе би он био своје перо сломио године 1916. Али он има необично памћење; много је читао, и много од тог задржао; говори и "пише, готово беспрекорно, пет језика; пријатан је у друштву, иако дабогме само за људе који воле друштво типа Г. Војновића, С друге стране, Г. Лујо Војновић нема никакова смисла за практичан живот: ничим од оног многог што зна није у стању да се користи, никакав посао није у стању да изведе. Нема једног посла у Црној Гори да гаје он извео или свршио. Конкордат између Црне Горе и Ватикана, са којим се толико размеће, по тврђењу краља Николе, није његово дјело већ арцибискупа барског, и примаса српског, Милиновића, који је по свим својим особинама чинио част мантији коју је носио. Г, Војновић је, напротив, необично несталан, чему је најбољи доказ чињеница да је досад служио — колико је познато —- пет разних владара и пет разних држава, а да се нигдје није могао скрасити више од неколико година. Он је прототип површна човјека. Он цијени људе по кроју одијела, по избору руже коју задију у капут, или по начину на који им из капута вири марамица. Он нема, и није, мислим, никад имао на овом свијету друго до дугова. Успио је ипак да живи на нози човјека који располаже мјесечним приходом од најмање 3000 златних франака. Је ли трговао 2 — Није. Је ли написао

дјела која се рентирајуг — Није, Је ли држао адвокатску канцеларију која храни свога човјека 2 — Није. Како је дакле тако раскошно живио — Не зна се. Такова сам га упознао

приликом посљедњег његова боравка у Црној Гори, од септембра 1912 до децембра 1914 године.

86