Nova Evropa

је с узбуђењем казао дубровачки властелин Јеро Наталић: „Лујо, реци на Цетињу, да српска Атина поздравља српску Шпарту“. Читајући ове памфлете, изгледа нам да је Војновић заборавио на племениту поруку овог племенитог господина. __У ствари, он каже, да га је срце вукло, посље деведесетих година прошлога вијека, к Србији, којој је неком приликом био упутио своје „Зигашт согда“. Ако није пошао у Београд, то је стога што се у то доба тамо водила аустрофилска политика; због тога се ријешио да упути други „Зигзшп согда“ Црној Гори, и ставио се њој у службу. ЕН

а процесу о бомбама, сједио је до мене један млад адвокат, школован у Бечу. Био је необично бујан; кад би се мало узрујао, није се пазио, ријечи су му се котрљале из устију. Пјенио је. Бранио је прије мене, и чим је сио питао ме што мислим о његовој одбрани. „Не пазиш се, нијеси господар од себе, противречиш се", рекао сам му. „Имаш разлог, Али не могу друкче. Кад се нервирам, постанем као чистокрван хат, — идем фурт пред собом да не знам гдје идем“, одговорио ми. је. И наш побје сопвфе Лујо, заш! ! ћоппецг, сличи овом младом црногорском адвокату. И он, кад пође галопом, иде фурт напријед, па забаса. Он је и у овој брошури пошао фурт пред собом, и на страни 28-ој изрекао је ову страшну ствар; да је у оно доба (године 1890), посље петерхофске здравице, „престиж краља Николе порастао до ненаелућених висина"; и даље: „Након крунисања цара Николе [ свану и београдски Видовдан, кад је кнез Никола оном здравицом електризовао Српство“. Овдје би могао човјек овом племићу рећи; „Или је лажна петерхофска здравица, т. ј. лажно оно што кажеш о престижу краља Николе, лажна београдска здравица, која је електризовала Српство, или је лаж све оно што си прије овог и посље овог казао о краљу Николи", Али, ја знам ођзегуег јез Фазђапсез у сваком могућем случају. „На том историјском ручку“, продужио је гроф, „гледао сам лица и ставове наших људи", Пуковник Ћирић је од радости „под трпежњаком“ стискао руку, патријотску руку, племенитог грофа!... Овај други дио свога памфлета, кнез Војновић завршава овим скромним ријечима: „Поклоних се кнезу Петру (у Риму) који крену натраг у Женеву. Кнез се најсрдачније опрости са својим младим дубровачким другом...“

_У трећем дијелу своје брошуре, кнез Лујо говори о својим доживљајима у Београду, гдје је служио на двору србијанског Краља, Ту он најжешће напада на краља Николу, У намјери да што већу мржњу изазове између двије српске династије, која је и иначе доста велика, Господин Гроф почиње овако: „Замислити, да би се итри гласа нашла у српској Скупштини за сина једног феудалног деспота, који није никад могао за-