Nova Evropa
стрим и дубоким оком, али је био без носа“. Црногорци, кад су се тукли са Французима око Дубровника, ушли су били у дом Гучетића и, додаје овај племић, „да не би изгубили простачку навику, једним замахом ханџара Нептуну, Тритону, и дубровачком властелину, одрубили носове“. — „„Видиш, Зорко', узвикну смешећи се кнез Петар, „ово су учинили твоји Црногорци, кад су нахрупили на Дубровник'.“ Настао је опћи смијех, каже кнез Лујо. Ко зна да ли овај Конте, који тако мрзи ласкавце и авантуристе, није цио овај пасус и изнио због ове двије посљедње фразе, а можда и измислио,., Први дио своје брошуре, који се одиграва у Дубровнику, завршује гроф од Ужица смрћу књегиње Зорке; жалећи њену прерану смрт, констатује, да је била жива, „би била упутила нека наша мучна питања блажему ријешењу, би била приштедила Краљу и Држави многе непотребне кризе; њеним би се благим утицајем црногорско питање ријешило без непотребних мрзости у великом једном акту пијетета и самоодрицања опорога црногорскога владара |“...
Други дио овог памфлета одиграва се у Риму, гдје су се на свадби Напуљског Књаза срели књаз Никола и књаз Петар Карађорђевић. У вјечном граду, каже нам, књажевско се пријатељство према грофу претвара у другарство, у камарадерију, У овом дијелу брошуре краљ Никола врло слабо пролази. Кнез Лујо нам најприје каже, зашто је кнез Петар отишао с Цетиња. Не може, вели, „трпјети загушљиви морални ваздух цетињски“, који је он, Гроф, посље тога, трпио читавих осам година ! „Све лијепо, патријархализам!“ узвикује он гласно; „али се тај патријархализам у деведесетим годинама прошлога вијека (1890) био прометнуо у нешто друго; у аутократску самовољу и корупцију, А кнезу Петру није могло бити одвратније ствари од ове.“ Грофово је гнушање безгранично, кад је констатовао страшно газдовање, „гдје се", вели, „није знало што је Господарево, што ли државно, што народно, а што приватно“... „Никад ни у једној земљи на свијету, ни малој, ни великој, није се толико говорило о слободи, колико у Црној Гори; а нигдје на свијету није је мање било!" Па онда; „У цетињском двору распали се жестока свађа, у којој се сукобише два љута темперамента, На кнезу Петру остаде побједа. Унук Великога Вожда пребаци с висока вијугастом Петровићу нелојално његово држање, Таст се и зет растадоше ,..“ Одмах затим говори, како је дошао у службу цетињског сатрапа којега је врло добро, вели, познавао, Био је млад адвокат, па је у том својству дошао у сукоб са мрском аустријском владом, — који сукоб, додаје, на срећу није имао за њега тежих посљедица. Пред полазак за Цетиње, као што је природно било, дубровачка властела му је приредила свечану опроштајну вечеру, на којој
89