Nova Evropa

у пјесништву нашем. „Стражиловачка“ појезија треба да је универзална као каменити споменик Бранков, српска као она мисао која је мртво камење српских гора одушевила, свјежа као оно доба које наступа у нашој појезији са стражиловским пјесником, изворна као живо врело народнога пјесништва.“ Такав романтичар, он жели да и народна интелигенција формира свој породични и друштвени живот инспиришући се народним обичајима и умотворинама: „Прости, али оригинални и појетични обреди простога народа могу да улију свежега живота у изанђале форме просвећенога друштва; наивна, али једра и снажна народна појезија и традиција може да електризује уметност и да препороди нацијоналну литературу. Али то је код нас већ учињено... Главнина српскога просвећенога друштва стоји под утицајем тих радова, књижевност и школа у том знаку раде.“ Његово је романтичарство било на свом врхунцу у студентске му године. Тада је он мислио (године 1888) да наша интелигенција није доста огрезла у граматичкој · култури („дивимо се необичну духу Вука и Даничића, можда и непознајући их колико треба“), жалио што се „у нас ни најбољи листови и писци не обазиру на Бошковићеве поправке“, на пуританске рецепте истога; жалио, што су и код Срба „веома ријетке птице људи који чисто српски пишу и који уопће и познају свој језик, него нам туђинштина сјела на груди као каква мора па нас дави". Тада, он зна шта је то српски дух и у чем је оригиналност наше народне културе: „Српски дух се огледа у свачем оном што је српски ум измислиомиштоје српска душа осјетила и на свијет изнијела макојим начином, Све оно што није позајмљено ни са стране донесено, него је као самораст никло у српском народу и особина је и својина једино српског народа, све то укупно зове се српски дух. Тај српски дух се појављује у стварном свијету у разним видовима и облицима, али је он у суштини својој свагда један исти, У дјелима, у обичајима, ношњи, рукотворима, а понајбоље у језику и умотворинама народним појављује се српски дух на видјело.“ („Стражилово“.)

Треба свакако приписати заносу двадесетитрогодишњег младића, што мисли на оригиналност наше културе пре него што је утврдио колико културе уопште има у нашем животу. Али, знак зрелости његова духа је у томе, што њега тај занос није завео готово ни на какве погрешне кораке. Ја тражим, например, огрешења младог Остојића о мисао народног јединства, и једва могу што да нађем. Ако једном поздравља дум-Ива Стојановића „честитога Србина католика“, ту једва има шта да му се замери. Ако мало оштрије осуђује загребачка одступања од Вукова и Даничићева језика, можда су она већа и тежа него у Новом Саду и Београду. Па и те

184